Štenci nas razumeju?

August 19, 2021August 19, 2021 Ivana Adamović ponašanje, psi, zoologija

Ponekad tokom igre sa psom, ljudi moraju da pokažu svom psu na predmet kako bi oni otišli ka njemu i uzeli ga.

Međutim, brojni ekperimenti pokazali su da mali broj životinja (isključujući šimpanze koje su nam evolutivno bliske) razume pokazivanje prstom u tolikoj meri kao psi.

Nakon tih istraživanja, veliki broj naučnika je mučilo pitanje da li je razumevanje te radnje urođena, ili pak stečena osobina.

Na Univerzitetu u Arizoni, sprovedeno je istraživanje koje se ticalo gore pomenutog pitanja.

Eksperiment

Za omogućavanje ovog eksperimenta, naučnici su sarađivali sa Canine Companions for Independence. To je organizacija koja se bavi uzgojem pasa za podršku ljudima sa invaliditetom i ljudima koji pate od posttraumatskog stresa. Ono što je još bilo važno, a što je ova organizacija omogućila, jesu porodična stabla svakog štenca ponaosob.

Od njih su uzeli 375 štenadi uzrasta 8 do 10 nedelja, rasa zlatni retriver i labrador.

Štenci zlatnog retrivera

Zašto su odabrali baš ovaj uzrast?

Kako su objasnili, u ovom uzrastu su štenci najveći deo vremena proveli ili sa svojim mamama ili vršnjacima, a ne toliko sa ljudima. Ovoje bilo jako bitno kako bi se utvrdilo da li razumevanje ,,leži” u genima ili je stečeno.

Ceo eksperiment podeljen je na četiri dela.

Prva dva dela su za cilj imala da procene mogućnost štenaca da razumeju pokazivanje na predmet. Naime, oni su uzeli dve čaše i ispod jedne stavili nagradu. U prvom delu, štencu bi istraživač pokazao na čašu ispod koje se nalazi nagrada, dok bi u drugom delu istraživač pokazao žutu kockicu koju bi nakon pokazivanja štencu, stavio ispred čaše sa nagradom.

Rezultati ova dva dela eksperimenta su bili vrlo pozitivni. Naime, u čak 67% su štenci dolazili do prave čaše, odnosno čaše sa nagradom. Što su mnogo bolji rezultati od očekivanih koji su iznosili 50%.

Kako bi se uverili da štenci nisu pratili miris, naučnici su ispod obe čaše stavili malo mrvica hrane za pse. Sada nije bilo pokazivanja na čašu od strane istraživača.

Rezultati su pokazali da su štenci u 49% dolazili do prave čaše. Iz ovih rezultata, moglo se zaključiti da su pokazivanja od strane istraživača umnogome pomogla štencima da pronađu pravu čašu.

Jedan od naučnika, rekao je da iako su ovako mladi, njihova sposobnostda prate pokrete ljudi jednaka je sposobnostima odraslih pasa.

Takođe, svaki učesnik eksperimenta morao ga je ponoviti 12 puta i uvek su dobijani isti rezultati, bez poboljšanja. To je naučnike navelo na zaključak da oni ne moraju to da uče, već znaju da treba da prate pokrete koje im ljudi pokažu.

Treći deo eksperimenta bio je takav da je istraživač imao tekst koji je čitao 30 sekundi i to tonom koji je sličan tonu bebe.

Rezultati ovog dela, bili su 6 sekundi u proseku dug kontakt sa očima čoveka od strane štenaca. Za odrasle pse je karakterističan duži kontakt očiju. Iz toga se moglo zaključiti da je to nešto što uče sa vremenom.

I na kraju, četvrti deo eksperimenta naučnici su nazvali ,,nerešivim testom”. Razlog za to je što su sada otežali uzimanje poslastica iz čaša i na kraju ih stavili u kutije koje štenci ne mogu da otvore. Poenta ovog testa bila je da naučnici uvide hoće li štenci znati da traže pomoć od osobe koja se nalazila u blizini.

Rezultati su pokazali da je većina štenaca ignorisala osobu koja se nalazila u blizini, dok je mali broj vrlo kratko gledao ka osobi tražeći pomoć od nje.

Iz ovoga su istraživači zaključili da je traženje pomoći nešto što psi uče vremenom koje provedu sa ljudima, ali i drugim vrstama.

Zaključak

Naučnici navode kako nam ovaj eksperiment pokazuje da je praćenje pokreta ljudi proces koji je odabran u toku samog procesa pripitomljavanja pasa.

Takođe su zaključili da bi genska osnova ove veštine kod pasa, mogla omogućiti odgajanje pasa koji bi pomagali ljudima sa invaliditetima.

Izvori:

Eksperiment

Zašto su odabrali baš ovaj uzrast?

Zaključak

Preporučujemo