Pričamo sa dr Ksenijom Veličković

„Per aspera ad astra” glasi čuvena latinska izreka. Kako biste Vi opisali svoj put do današnjeg uspeha?

Okružena sam veoma divnim ljudima koji se bave različitim poslovima, i svi su uspešni na svoj način, pa sebe i ne doživljavam tako. Nekako mi je normalno da radiš na sebi i napreduješ. Što se tiče nekog mog puta, dugo sam maštala da ću studirati medicinu, i da ću biti lekar. Nešto je prevagnulo u četvrtoj godini gimnazije i upisala sam Biološki fakultet. Tokom studija su me interesovali predmeti kao sto su citologija, endokrinologija, fiziologija životinja, i baš sam to volela, pa se rodila želja da nastavim u tom smeru. Doktorirala sam na našem fakultetu, a postdoktorske studije sam završila na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Notingemu, UK. Pored stipendije koju sam dobila od EU za odlazak u Notingem, dobitnik sam (zajedno sa još nekoliko koleginica) nekih manjih projekata, i nedavno projekta „Prizma”. Tako sam u tom mom putu uspela da spojim ljubav prema medicini i ljubav prema biologiji. 

A put, kao i svaki, nekada je lakši, a nekada teži. Ponosna sam na istrajnost i hrabrost na tom putu u pojedinim situacijama.

Možete li reći našim čitaocima koja je sfera Vašeg naučnog interesovanja? 

Ukoliko pogledate naučne publikacije, videćete da je veliki broj radova fokusiran na biologiju adipocita, kako in vivo, tako i in vitro uslovima. Različiti tipovi adipocita (mrki, beli i bež), procesi nijhove proliferacije i diferencijacije u različitim uslovima, kao i potencijalna primena u patološkim uslovima kao što su gojaznost i dijabetes, predstavljaju glavno polje mojih istraživanja. Naravno, imam saradnje sa drugim fakultetima, kako ovde tako, i u inostranstvu, pa se kroz te saradne ispituju, recimo, kancerske ćelije i njihov odgovor na gladovanje, zatim uticaj probiotika kod gojaznih žena na citološke, biohemijske i epigenetske parametre. Projekat koji smo dobili je konkretno baziran na ispitivanju jednog novog tipa ćelijske smrti (feroptoza) u dijabetičnim uslovima.

Vaša profesionalna biografija je kvalitativno i kvantitativno ispunjena. Notingem, UK je jedna od stavki. Kakvo je bilo to iskustvo? 

Odlazak na postdoktorske studije u Ujedinjeno Kraljevstvo je bio prava odluka u svakom smislu. To je, pre svega, bio jedan hrabar potez, ali i izazov, a stipendija EU je došla u pravom trenutku za mene. UK je pre svega jedna sređena zemlja u kojoj se znaju pravila, ali i obaveze. Boravak na Univerzitetu u Notingemu mi je najlepše poslovno iskustvo do sada. Radeći na Medicinskom fakultetu sam proširila znanje i naučila nove metode koje nisam imala prilike da radim kod nas. Grupa u kojoj sam boravila se bavila matičnim ćelijama, a ja sam proučavala diferencijaciju matičnih ćelija u adipocite pod različitim uslovima. Ponosna sam na broj radova koji je proizašao iz ovog iskustva, kao i na njihov kvalitet. Za tih trideset meseci sam naučila mnogo, upoznala sam divne ljude iz različitih delova sveta, upoznala navike stanovnika, gradove u UK, i naučila da uživam u kiši. Zabluda je da tamo stalno pada kiša, i da je vreme depresivno. Možda je tako bilo nekada, sada su to samo „showers”, kako ih oni zovu. Kada je stigla ponuda za drugo produženje morala sam doneti odluku, a moj povratak u Srbiju je bio iz privatnih razloga.

Na šta ste trenutno naučno fokusirani?

Kao što sam pomenula, to je feroptoza, tip programiranog ćelijskog umiranja. Ova ćelijska smrt je zavisna od akumulacije gvožđa u ćelijama, što za posledicu ima oštećenja biomembrana. Naša grupa je jedna od prvih pokazala prisustvo feroptoze u jetri i pankreasu. To je nešto sto je u poslednje 3 godine u fokusu mojih istraživanja.

Feroptoza

Izvor:https://ars.els-cdn.com/content/image/3-s2.0-B9780128179277000119-f11-16-9780128179277.jpg

Da li biste mogli da preporučite studentima neke tehnike ili metode koje ste Vi koristili tokom učenja, a koje su se pokazale kao korisne?

Mislim da ne postoji neka univerzalna metoda i da svaki student treba da osluškuje svoj organizam i potrebe. Neke predmete sam volela da učim zajedno sa koleginicama, posebno kada je bilo potrebno pamćenje rodova, familija, vrsta… Nekada je bilo lakše učiti kod kuće, nekada u čitaonici. Svakako je nabitnije da se uči sa razumevanjem, i uvek mi je bilo lakše da zapamtim gradivo ukoliko to sebi predstavim kao shemu. Markeri u svim bojama su i danas dobrodošli. Ponavljanje gradiva i povezivanje znanja je „zlatni standard”.

Koja je Vaša omiljena knjiga kojoj se rado vraćate, i koliko često uspete da priuštite sebi to zadovoljstvo u moru obaveza?

Moram priznati da se periodi kada više ili manje čitam smenjuju u zavisnosti od obaveza, kojih je sve više. Volim ruske klasike i teško mi je da izdvojim omiljenu knjigu. „Braća Karamazovi” su nešto posebno za mene, ali i „Mali Princ”. Na policama u našem stanu možete naći i knjige Irvina Jaloma, Toni Parsonsa, knjige našeg psihoterapeuta Zorana Milivojevića, Vladete Jerotića, ali ima i kuvara, naših i stranih. Nekada kupim neki ženski časopis, ljubitelj sam dobre kozmetike i šminke.

Da li u laboratoriji i među knjigama nestaju svi Vaši problemi makar na nekoliko sati?

Nije tajna da je laboratorija moja najveća ljubav (kada je u pitanju podela posla), i da sam tu svoj na svome. Tu je svaki dan različit, pun izazova i neke pozitivne strepnje dok se čekaju rezultati i sklapaju poput puzli u celinu. Naučnici su ponekada sebični, posebno prema bližnjima, jer nema klasičnog radnog vremena. 

Iskreno, nikada nisam razmišljala da li  su vreme provedeno u laboratoriji i čitanje stručne literature način da se zaboravi na probleme. Imajući u vidu da rad u nauci  zahteva dobru koncentraciju, to sigurno može pomoći da se malo zaboravi na svakodnevne probleme. Jako je važno da volite posao koji radite i da ste na poslu okruženi dobrim i pozitivnim ljudima. Sve to zajedno može da doprinese da svakodnevnica izgleda lepše, pa i onim danima kada to nije tako.

Šta biste danas rekli mlađoj sebi prvog dana fakulteta?

Ne znam šta bih rekla, zadovoljna sam i srećna. Ne bih ništa menjala.

Kako biste posavetovali brucoše koji se plaše studija i svih izazova koje fakultet sa sobom nosi?

Uvek im skrećem pažnju da je umerena trema u redu, i to ona koja traje kratko, dok se ne izvuče ispitno pitanje. Sve iznad toga je preterano i nepotrebno. Primetno je da su sve učestalije pojave anksioznih stanja, ne kažem da je to zbog i samo zbog fakulteta, ali nam to dosta govori da je naša omladina pod pritiskom. Neki sami sebi nabijaju pritisak, nekome to rade roditelji, neko ima neki treći razlog. Uvek se trudim da se studenti osećaju prijatno kod mene na ispitu, a to ne znači da se ispit polaže lakše nego kod drugih nastavnika. Nema potrebe za strahom, studiranje je izbor, a ne nešto što se mora. Mi nastavnici smo tu da prenesemo znanje, ohrabrimo, i verujem da većina kolega isto razmišlja. A studenti treba da provode što više vremena sa društvom, u prirodi, naravno u skladu sa obavezama. Šetnja, sport, razgovor sa prijateljima, sve to može da pomogne da bolje razumeju svoja osećanja pa i taj strah od obaveza i odgovornosti. Desilo mi se nekoliko puta da su mi se studenti obratili tim povodom, što mi je izuzetno drago, jer su pokazali da imaju poverenja.

Za kraj, recite nam, u čemu pronalazite motivaciju svakog dana?

Volim prirodu, volim da se družim, ali znam i da se „isključim” i odem sama na kafu ili obiđem krug oko Ade.

Motivaciju vidim u bojama lišća, u mirisu jutarnje kafe, u nekoj lepoj pesmi ili poruci, u porodici i šalama sa ćerkom koja je tinejdžer, u rezultatima u laboratoriji, u mejlovima studenata, u svakom objavljenom radu kada oči sijaju danima. Ima i dana kada to nije baš lako, sreća, nije ih puno. Dani, pa i čitav zivot, ništa tu nije ni lako, ni teško, nego upravo onakvo  kakvim ga mi učinimo, odnosno koliko se potrudimo da ga ulepšamo.