Pričamo sa Miloradom Dragićem

Kako se u Vama stvorila ljubav za naukom i naučno-istraživačkim radom?

Ljubav prema nauci se u meni rodila vrlo rano, još od malih nogu. Moja baka je radila u Institutu za biološka istraživanja „Siniša Stanković“ na odeljenju za ekologiju. Tada sam, još od malih nogu išao sa njom, vrzmao se po institutu, gledao šta ti naučnici u belim mantilima rade, kako istražuju, gledaju pod mikroskopom… Pronašao sam knjigu o biologiji i hemiji, takođe od moje bake i tako sam se zainteresovao za nauku. Prvobitna želja mi je bila da se bavim i biologijom i hemijom, ali se kasnije to usmerilo samo na biologiju.

 

Da li biste rekli da je jedan od bitnijih parametara prilikom odabira naučne discipline, kojim bi se neki naučnik bavio, koliko je to profitabilno („isplativo“) u našoj državi? Ako ne, da li mislite da ako volimo ono čime se bavimo uvek možemo naći način da to bude isplativo?

Po mom mišljenju, ljudi se veoma retko bave naukom zbog novca. Prvenstveno jer kod nas, kao ni u drugim zemljama, u odnosu na druge profesije bavljenje naukom nije toliko profitabilno. Smatram da je nauka poziv, a ne posao.

„Izaberi posao koji voliš, i nećeš morati da radiš nijedan dan u svome životu.“ –Konfučije

Kada je nauka nečija strast, poziv, radno vreme se uopšte ne posmatra na isti način. Bavljenje naukom ne podrazumeva određeno radno vreme, vi sami kreirate svoje radno vreme. Rad na biološkim istraživanjima treba shvatiti kao ozbiljan poziv, a takav poziv je isplativ novčano, a i predstavlja zadovoljstvo baviti se takvim radom.  

 

Vaš rad u laboratoriji za neuorbiologiju se bazira na aspektima purinske signalizacije, šta biste rekli da su naznačanjinij aspekti Vašeg naučno-istraživačkog rada?

Purinska signalizacija odnosno aspekti purinske signalizacije, predstavljaju jednu vrlo aktuelnu temu u nauci trenutno, kojom se laboratorija za neurobiologiju bavi već dugi niz godina. Pri izučavanju aspekata purinske signalizacije, usmereni smo na određene receptore i enzime. Zna se da npr. neki supstrati koji predstavljaju farmakološke „targete“ u lečenju mnogih bolesti. Jedno od naših istraživanja je zapravo vezano za dva molekula CD73 i A2a receptor. Uloga molekula CD73 je stvaranje adenozina koji se vezuje za A2a receptor. Upravo njihova blokada je efikasna u lečenju kancera. Mi pokušavamo da ekstrapoliramo te rezultate da bismo prikazali njihovu ulogu u neuroinflamaciji i generalno inflamaciji. Najznačajniji aspekt tog istraživanja je to što potvrđujemo tu hipotezu, da su upravo ta dva molekula ključna u neuroinflamaciji. Nadamo se da, ukoliko ćemo pomoću toga da saznamo kako da usporimo napredak neurodegenerativnih bolesti i time da postavimo neki pretklinički dokaz, ta terapija koju pokušavamo na animalnim modelima može da se ekstrapolira na humane bolesti i pomognemo ljudima koji pate od neurodegenerativnih bolesti.

 

Da li biste mogli da nas malo više upoznate sa radom u neurohistohemijskoj radionici – Mozak u boji i šta mislite zašto bi to bilo korisno iskustvo za nekog studenta?

Jedan od glavnih razloga zašto to radimo su oskudni uslovi našeg fakulteta za rad studenata. Ako studenti sami ne nađu neku vrstu prakse „sa strane“ ostaju uskraćeni za neka osnovna znanja koja im na fakultetu nisu pružena zbog uslova. Tako da je glavni poriv bio da studentima koji žele da razvijaju svoje sposobnosti omogućimo rad. U našoj radionici pored studenata biologije, učestvovali su studenti medicine, farmacije, biohemije, psihologije… Pružili smo im priliku da nauče set metoda koji je koristan i koristi se kod nas kao i u svetu, a našim studentima do tada nije bio dostupan. Upoznaju se sa radom u laboratoriji, ali i da to ne funkcioniše uvek isto kao kad čitate neki rad – susret sa neočekivanim rezutatima, neuspelim eksperimentima, zašto je nešto uspelo, a i zašto nije; jednostavno sudar sa realnošću. Shvatili su da se eksperiment ne može isplanirati zbog osnovnih stvari koji mogu poći loše, što je jedna od prvih lekcija kada je u pitanju eksperimentalni rad.

 

Ove godine ste organizovali i drugu radionicu neurohemije finansiranu od strane organizacije IBRO, kakva su Vaša iskustva sa radionice?

Pandemija korona virusom uticala je i na našu organizaciju radionice, ali smo je ipak organizovali. Radionica je sve u svemu uspešna jer mislim da su studenti savladali logiku i princip rada koje mogu da primene za druge enzimske eseje. Spustili smo se sa makroskopskog nivoa na biohemijski nivo prilikom posmatranja poprečnih preseka organa, takođe smo učili pipetiranje, kinetiku enzima kao i patofiziološke aspekte. Bitno je da znaju metodu, kako i šta stoji iza toga, da znaju da prikažu, kako nešto da urade. Moglo je mnogo bolje da prođe, ali s obzirom na uslove i na sve poteškoće u vezi finansiranja i kašnjenja dobro je ispalo. Nadam se da je studentima bilo korisno.

 

Da li studente očekuje još radionica u narednom periodu?

Optimistični plan je da imamo jednu ovakvu radionicu na dve godine, ili čak jednu radionicu svake godine. Tako da se nadamo da ćemo moći još radionica da održimo, sa nekim drugim temama, možda i još zanimljivijim. Gledamo da pokrijemo  aspekte koji nisu samo neurobiološki, već vezani i za druge oblasti, a opet da se studenti pozabave nekim stvarima koje ne mogu da sretnu na studijama ili na praksi. Jedna od ideja čime bismo se bavili na sledećoj radionici je vezana za elektrofiziologiju, ali videćemo uspeh radionice.

 

S obzirom na veliki broj saradnji sa različitim institutima i klinikama, koji naučno-istraživački rad smatrate najznačajnijim/najvećim doprinosom u svetu nauke?

Tu bih spomenuo sasvim slučajnu saradnju zahvaljujući kolegenici Milici Zeljković. U pitanju je saradnja sa Vojnmedicinskom akademijom sa Institutom za medicinska istraživanja, zajedno sa prof. Tihomirom Ilićem, Milicom Ninković i Ivanom Stevanović. Istražujemo efekte transkranijalne magnetne stimulacije na oporavak i na tok neurodegenerativnih bolesti. Trenutno smo uspeli da publikujemo jedan rad na tu temu, u kom smo pratili kako ova terapija utiče na inflamaciju i na reaktivnu gliozu u modelu multiple skleroze. Ispitavana metoda je korišćena, ali se ništa ne zna o njoj iz razloga što je bezbolna. Čoveku se postavlja magnetni kalem na glavu i stimuliše se, a on ne oseća ništa. Ponovljenje stimulacije proizvode dobre efekte pogotovo u piku oboljenja. Obično se ovakva istraživanja rade u vidu profilakse indikacije bolesti, a mi smo to odradili u piku bolesti. Pošto je to tako jednostavno lekari su metodu primenjivali na pacijentima, ali nema studija izvršenih na životinjama. Videli smo da to pomaže ljudima na nekim od modela, odobrenim od strane američke Agencije za hranu i lekove za lečenje depresije koja je rezistentna na lekove za neke vrste neuropatskih bolova, ali se ne zna njen uticaj na neurodegenterativne bolesti. Našim istraživanjem pokazujemo fenomenalne rezultate u fazi oporavka. Očekuje nas i druga publikacija gde se bavimo i mehanizmima ove metode. Veoma korisno istraživanje jer je testirano i dokazano da je efikasno, samo treba upoznati lekare sa tom metodom da bi bila korišćena.

 

Završili ste osnovne studije na „našem“ Biološkom fakultetu Univerzieta u Beogradu, kakav je bio Vaš tok misli prilikom odabira master studija?

Tok misli mi je bio prilično usmeren, jer sam u srednjoj školi shvatio da želim da se bavim molekularnom biologijom, takođe da me najviše zanima neurobiologija i genetika. Vrlo rano, u drugoj godini studija, našao sam laboratoriju u kojoj sam volontirao, to je laboratorija u kojoj radim deo doktorske disertacije – laboratorija za molekularnu biologiju i endokrinologiju u Instiutu za nuklearne nauke „Vinča“. Volontirao sam kod doktorke Ivane Grković, koja je sada moj mentor, oni tesno sarađuju sa prof. Nadom Nedeljković koja je sad rukovodilac laboratorije i mentor disertacije takođe. Na institutu smo se bavili neurobiologijom, hormonima, efektima hormona na purinsku signalizaciju mozga, interesantno polje koje me je usmerilo da nastavim u tom pravcu. Mislim da ona oblast koja vas prva čačne, time nastavite da se bavite i baš to je bilo presudno u mom odabiru master i doktorskih studija. Ako vas interesuju različiti aspekti biologije, moj savet bi bio da se oprobate u eksperimantalnom radu za te određene grane. Tako da ako imate više oblasti koje vas interesuju probajte da ih spojite kroz neku sinergiju. 

 

Zbog stručnog usavršavanja na medicinskom fakultetu u Pečuju, kakva je razlika između fakulteta u inostrantsvu i u Srbiji? Kako studenti mogu da saznaju za ovakve prilike da se usavršavaju u inostranstvu?

Medicinski fakultet u Pečuju je prilično velik, izuzetno dobro organizovan, poseduju akreditovane programe na dva jezika – na engleskom i mađarskom. Oni su imali mnogo veći broj studenata nego što je kod nas slučaj, prednost studiranja u inostranstvu je što privlačite veći broj studenata iz drugih zemalja. Organizacija nije preterano različita, konkretno ta laboratorija gde su izučavane metode cerebralne mikrodijalize, imaju problema sa prostorom, vivarijumi, to jest štalice gde se drže životinje, nije sve „sci-fi“ kao što se svima čini kada se priča o inostranstvu. Uslovi zavise od rukovodioca laboratorije, koji danas sve više moraju da budu dobri menadžeri. Mislim da je sadašnjim studentima mnogo lakše da dođu do informacija o ovakvim prilikama, uglavnom zbog bolje organizacije Studentskog parlamenta Biološkog fakulteta i kroz rad Centra za naučno istraživački rad studenata.  

 

Da li je neko tokom Vašeg studiranja uticao ili prepoznao Vašu želju za bavljenjem naučno-istraživačkim radom? Ako jeste, ko je to bio i na koji način Vas je podstakao da se bavite naukom?

Moja mentorka Ivana Grković, kao i moja koleginica Nataša Mitrović su u meni preoznale tu „naučnu iskru“ i tako su me podsticale da radim sa njima, a i da sam nastavim sa naučnim radom. Pored njih sam mnogo stvari naučio. Savetujem vam kada volontirate budite iskreni sa time šta znate i šta ne znate. Na taj način ćete najbolje naučiti, pustite da vam iskusniji ljudi sve objasne, jer je to poenta volontiranja. Svi instituti su primarno naučne, ali sekundarno i obrazovne ustanove i služe da uče studente praktičnim metodama i naukom, ne možete sve na fakultetu da naučite. Njihova uloga jeste da pomognu u obrazovanju i trebalo bi da budu tu da vas saslušaju, da vam pokažu, da vas nauče, da prepoznaju tu iskru koju možda oni nisu imali, ili nisu imali nekoga da je prepozna u njima.

 

Da li mislite da u toku „savremenog“ studiranja profesori mogu da vide u nekome buduće naučnike i da li mogu da utiču na njegov ili njen rad? 

Iskreno ne. Mislim da je to izuzetno teško jer sad postoji veliki broj studenata na predavanju, a prisustvo studenata je verovatno parcijalno. Na osnovnim studijama je to nerealno, ni za očekivati, a ni ne treba tako da bude. Na master studijama, doduše, imate razgovore jedan na jedan sa profesorom ili je nekoliko vas u laboratoriji i tu možete očekivati da profesor obrati pažnju na vaš rad. Jer to, zapravo, predstavlja rad mentora sa studentima on vas nadgleda, savetuje, daje smernice, može da vas usmeri u pravom smeru i da prepozna vaš potencijal.

 

Šta misite, koje osobine treba da ima svaki naučnik da bi uspeo na svom putu?

Pre svega da voli da nauku, da smatra naučni rad pozivom, da ne gleda na to kao na egzistencijalno pitanje. Da radi iz ličnog interesovanja, da oseti iskru, znatiželju da ga vodi. Da bude istrajan, uporan, temeljan, da ne brza, da ne skraćuje. Da shvati da za neke stvari jednostavno treba vremena, da se skraćivanjem nekih postupaka ne dobija pravilan rad ili razultat u laboratoriji. Ja sam isto nestrpljiv, doduše mnogo manje nego pre nekoliko godina, ali nauka vas jednostavno tome uči. Važna osobina je biti rigorozan u svojim rezultatima, da objektivno sagleda stvari i da bude, pre svega, analitičan.

 

Kakvu poruku imate za naše čitaoce?

Biologiju da shvate kao poziv i znanje koje može doneti samo dobro. Da ne dele stvari na predmete. Ja sam najviše od svih fiziologija voleo fiziologiju biljaka jer sam najbolje mogao da je razumem. Voleo bih da shvate koliko god neko bio molekularni biolog, ekolog ili opšti biolog je u osnovi biolog i on mora da ima razumevanja za sve procese koji se dešavaju. Nemojte ni jedan predmet tek tako olako da otpisujete, možda vas zavara entuzijazam nekog predavača, profesora, asistentna. Trudite se da vi izvučete svoj maksimum za svaki predmet za svaku granu biologije i kada budete završili videćete da iako je to možda izgledalo tako parcijalno, sve po granama, sklopiće se u veliku sliku, ali nećete moći da ih gledate tako po predmetima. Svaka grana ima neko mesto u vašem znanju koja doprinosi sveukupnoj slici. Čitajte Simbiozu.