Pričamo sa Jelenom Momirov

Možete li nam reći nešto o sebi i o oblasti Vašeg istraživačkog rada?

Rođena sam i odrasla u Zrenjaninu na Begeju, odakle sam posle završetka gimnazije, nastavila školovanje u Americi. Kao stipendista Beri Univerziteta u Majamiju, studirala sam biohemiju i bavila se profesionalnim veslanjem. Nakon završetka osnovnih studija, zaposlila sam se kao tehničar u laboratoriji u San Dijegu, što me je inspirisalo da nastavim doktorske studije iz hemijske biologije. Doktorat sam započela u Bostonu, ali ove jeseni nastavila u Čikagu. 

 

Trenutno sam student na drugoj godini doktorskih studija iz hemije na Univerzitetu u Čikagu. U laboratoriji profesorke Jamune Krišnan, radim na razvijanju DNK nanotehnologije koja će meriti pH vrednost, kao i koncentraciju jona u specifičnim ćelijskim organelama. Lizozomi su prvo mesto gde je ova tehnologija zaživela, tako da je cilj moje istraživačke grupe da ova istraživanja proširimo na ostale organele. Moj glavni projekat se bazira na organskoj sintezi molekula koji će uz pomoć određenog strukturnog motiva DNK molekula meriti pH vrednosti u normalnim i patološkim mitohondrijama.

 

Kako ste se zainteresovali za oblast istraživanja kojom se bavite i gde ste se sve usavršavali?

Posle godinu dana rada u oblasti translacionih istraživanja u Bostonu, shvatila sam da me fundmentalna nauka više zanima, što je i bio razlog mog prelaska u Čikago.

U toku osnovnih studija na Beri Univerzitetu u Majamiju, radila sam u laboratoriji profesora Džona Bulosa, gde sam usavršavala sintezu organskih molekula za potencijalnu primenu u Parkinsonovoj bolesti, nakon čega sam dobila posao tehničara u laboratoriji profesora Dejla Bogera na Skrips Institutu u San Dijegu. Moj rad se zasnivao na testiranju novih analognih lekova za rak kao što su vinblastin, vinkristin i duokarmicin — sintetički proizvedenih u našoj laboratoriji. Ispitivanja su se bazirala na proceni toksičnosti lekova u ćelijama kao i na otkrivanju proteina zaslužnog za aktivaciju duokarmicin prodroge. Velika čast mi je bila testiranje analoga antibiotika Vankomicina, koji se pokazao 25,000 puta efikasnijim od svog roditelja koji se trenutno koristi u klinici. Kada je isti taj Vankomicin-roditelj mojoj mami izlečio bakterijsku infekciju Clostridium difficile, tek sam tada postala svesna koliko moj rad u laboratoriji ima mogućnosti da pomogne ljudima na globalnom nivou. Ovaj projekat me je zapravo i inspirisao da doktorat započnem u laboratoriji profesora Tim ven Opijnena, gde sam imala prilike da se bavim rezistencijom bakterija na antibiotike i istraživanjem raznih mutacija Streptococcus pneumoniae u miševima. Da budem iskrena, iznenadila sam samu sebe koliko mi se svideo rad sa miševima, ali tu sam uvidela neefikasnost antibiotika koji su trenutno dostupni u kliničkoj praksi. Slučajem životnih okolnosti, moje školovanje se nastavilo na Univerzitetu u Čikagu. 

 

Kako ste se opredelili za studije u inostranstvu i koje su razlike, ukoliko ih ima, u obrazovanju u poređenju sa Srbijom?

Za studije u inostranstvu sam se opredelila još na kraju osnovne škole jer sam bila zanesena pričama starijih drugara veslača koji su studirali i veslali na prestižnim univerzitetima širom Amerike. Ono što je mene najviše privuklo su dobro organizovani uslovi za treniranje i studiranje gde je disciplina bila na vrhunskom nivou. Želela sam obrazovanje i diplomu koji će biti prihvaćeni u celom svetu, usavršavanje engleskog jezika, kao i upoznavanje ljudi iz celog sveta i njihovih kultura. Sva ta iskustva i prilike su i dalje glavni razlozi zašto već 9 godina studiram u Americi. Imala sam prilike da me treniraju olimpijski prvaci u veslanju, dok na doktoratu imam prilike da radim sa nobelovcima i najvećim stručnjacima trenutno u svetu nauke. U tome je za mene Amerika posebna. 

 

S obzirom na to da nikad nisam studirala u Srbiji, ne mogu da poredim obrazovne sisteme. Ali koliko sam čula od kolega, mislim da nedostaju finansijska sredstva u nauci. 

 

Trenutno ste na doktorskim studijama, možete li nam reći koje su razlike u odnosu na osnovne akadmeske i master studije?

Svaki stepen studija je priča za sebe. U toku osnovnih studija gradite temelje, a posle svake godine u nauci dodajete po sprat dok gradite vaš sopstveni oblakoder. Što više razumete i rastete, sve vam je lepši pogled na svet. 

 

U toku osnovnih studija, fokus je na teoriji tako da najviše vremena provodite u biblioteci čitajući teoriju iz udžbenika i spremajući ispite. Meni lično je puno pomoglo to što sam pomagala studentima da savladaju opštu, organsku i biohemiju 3 godine zaredom, tako da sam često ponavljala gradivo. Svaki predmet je imao i eksperimentalni deo u laboratoriji, gde učite razne tehnike uz pomoć asistenta i profesora. Ako ste odgovorni i vredni, profesor će vas primiti u svoju grupu gde ćete imati prilike da radite na ozbiljnijim projektima. 

Dok je doktorat nastavak učenja, ali na drugačiji način, uže specijalizovan. Na doktoratu se podrazumeva da ste teoriju i tehnike savladali tako da se na predavanjima daje fokus na diskusiji naučnih studija i novih tehnologija. U toku prve godine doktorata fokus je na predavanjima i asistiranju u laboratoriji gde pomažete studentima na osnovnim studijama. U isto vreme imate prilike da probno radite sa nekoliko profesora i izaberete laboratoriju u kojoj ćete provesti narednih od 5 do 8 godina i postati samostalni naučnik. Doktorat vam puno zavisi od karaktera profesora sa kojim radite, tako da su iskustva veoma različita. Lepota doktorata je što sami birate profesora, temu, eksperimente, radno vreme…

 

Kako izgleda jedan Vaš radni dan?

Volim da se probudim ranom zorom i da pročitam novine uz kafu. Trudim se da na fakultetu budem između 7 i 8 h i da odradim najbitniju stvar u laboratoriji pre podne. Uvek mi je cilj da ručam oko 12 h i popijem drugu kafu oko 15 h. Dva puta nedeljno imam predavanja kao i sastanke sa kolegama koji su uglavnom u poslepodnevnim časovima. Uglavnom radim do 18-19 h, tada je obavezno trčanje, priprema večere i ručka za sledeći dan. Nakon toga sledi učenje ili opuštanje uz čitanje i gledanje filmova.

 

Godine 2017. ste uvršteni u „Top 30 NCAA Women of the Year“ listu. Kakav je bio osećaj kada ste saznali za to i imate li nešto više da nam kažete o tome?

Da budem iskrena, ja nisam ni znala da ta nagrada postoji, tako da je iznenađenje bilo skroz neočekivano. Na osnovu mojih akademskih i sportskih rezultata, liderstva i doprinosu zajednici, meni je bila velika čast što me je Beri Univerzitet zapravo i nominovao za najbolju sportiskinju studentkinju Floride. Nakon toga, uspeh je bio još veći kada me je cela južna konferencija proglasila najboljom i time sam stigla do finala i 30 najboljih u celoj Americi koje su te godine završile osnovne studije. Ono što je meni bilo najdraže je da ne samo što sam bila jedina veslačica, već i jedini strani student među svim devojkama iz Amerike iz sve tri divizije i svih sportova. Tog dana kruna je stavljena na veslačku karijeru.

 

Šta smatrate svojim najvećim uspehom u dosadašnjoj karijeri?

Trenutno stanje uvek smatram svojim najvećim uspehom, jer sve odluke, uspesi i padovi su me doveli do ovde gde sam sada, na prestižnom Univerzitetu u Čikagu. Ovo je uspeh za mene izgrađen od svih prethodnih uspeha. Ponosna sam što sam uspela da isti entuzijazam, posvećenost i srčanost prenesem iz veslanja u laboratoriju, jer nauku takodje smatram timskim sportom. 

 

Da li imate neke hobije i interesovanja van Vaše naučne karijere i čime biste se bavili da niste odabrali nauku?

Naravno, fanatik sam za rekreacijom u prirodi. U San Dijegu sam radila dosta jogu na plaži, kampovala u pustinji i istraživala nacionalne parkove na zapadnoj obali Amerike. Dok sam u Bostonu, kampovala po šumama i planinarila po severoistočnoj Americi. Međutim, trenutno u Čikagu najviše čitam i trčim dok čekam proleće i temperaturu iznad nule. 

Da se ne bavim naukom, bavila bih se medicinom. Kada nauka ne ide, maštam da se vratim u svoje selo pokraj Tise, i posvetim se radu u vinogradu i konjima. 

 

Bavili ste se veslanjem u prošlosti i odneli mnoge pobede sa svojim timom, da li se još uvek bavite sportom i koliko je teško uklopiti fizičku aktivnost s akademskim obavezama?

U mom životu intelektualni rad mora biti usklađen sa fizičkim radom. Sebe smatram penzionisanom veslačicom koja i dalje mora da trči svakog dana zbog mentalnog zdravlja. Trčanje mi najviše prija da rastresem mišiće od učenja i osvežim vazduh u mozgu. Za sve je potrebna samo dobra organizacija vremena i disciplina. 

 

Imate li neki savet za sadašnje i buduće studente koji bi se bavili naukom?

Verujem da u nauci ne postoje geniji, već da se naukom bave vredni i jako motivisani ljudi.

Uverićete se u to, ako budete čitali biografije velikih naučnika. Meni izuzetno draga je o Mihajlu Pupinu, „Od pašnjaka do naučenjaka“ jer opisuje život od Banata do Amerike. Mnoge biografije koje opisuju detinjstva i rane karijere naučnika pomoći će vam da se poistovetite sa njima. Prepoznaćete vas u njima i ohrabriće vas njihova borba. Takođe, preporučujem klasične knjige kao što je „Osmi dan kreacije“ poznata kao biblija molekularne biologije, „Šta je život“ od Šredingera koja je inspirisala mnoge fizičare da postanu biolozi 1950-ih godina i naravno „Kosmos“ od Karla Segena, koja nas neverovatno spaja sa univerzumom… U tim knjigama se nalaze najbolji saveti da se prilagodite atmosferskom pritisku u nauci i verujem da će razbuktati plamen znanja u vama.

Ne postoje lenji ljudi, samo slabo motivisani. Stoga, nemojte crpiti energije na brigu, usmerite je ka verovanju, stvaranju, učenju, razmišljanju i jedino tako ćete biti istinski srećni. Dok gradite kondiciju i intenzivnu koncentraciju u nauci, dajte sebi vremena, izabrali ste dugu karijeru.