Pričamo sa Ivom Njunjić

Dr Iva Njunjić je po zanimanju biospeleolog i primarno se bavi evolucijom pećinskih insekata. Doktorsku disertaciju odbranila je na Univerzitetu Sorbona u Parizu. Jedan je od osnivača kompanije Taxon Expeditions, čiji je cilj da nauku, a posebno biospeleologiju i taksonomiju, približi široj, nenaučnoj javnosti.

Prikupljanje insekata u pećini u Gruziji

Izvor: Sotiris Kountouras

Kako ste se odlučili za studije biologije? Šta Vas je navelo da odaberete biospeleologiju kao svoju užu naučnu oblast?

Imala sam sreću da veliki deo detinjstva provedem na Durmitoru kod babe i dede, gde sam odmalena sakupljala insekte, pravila herbarijum i planinarila kad god je za to bilo prilike. Mislim da je taj period odrastanja uticao na to da postanem veliki ljubitelj planina, pećina i doživotno fascinirana biodiverzitetom.

Prvi put sam bila u pećini kada sam imala otprilike 13 godina. Bila sam u turističkom obilasku Potpećke pećine kod Užica i sećam se da sam bila oduševljena svime što sam videla: impozantnim pećinskim ulazom, mračnim podzemnim svetom koji izgleda kao da je sa neke druge planete, svetlucavim  stalaktitima i stalagmitima… Međutim, kada smo došli do jednog suženog dela pećinskog kanala koji nije bio dostupan posetiocima i nije bio osvetljen, na moje veliko razočaranje, vodič nam je rekao da ne možemo da nastavimo dalje jer „dalje mogu da idu samo speleolozi“. Tada nisam imala pojma ko su tačno speleolozi, ali sam znala da moram postati speleolog. 

Ta želja me je držala sledećih desetak godina – sve dok se nisam preselila u Beograd, zbog studija biologije, gde sam potom i upisala kurs speleologije u penjačkom klubu AS. Ubrzo nakon toga, zainteresovala sam se za insekte i druge beskičmenjake koje sam nalazila u pećinama i počela sam da ih sakupljam i proučavam. Prve primerke koje sam sakupila (u pitanju je bila vrsta endemičnog roda Remyella) odnela sam prof. Željku Tomanoviću, koji nam je u to vreme držao kurs o beskičmenjacima. Pitala sam ga kakvi su to čudni insekti i da li mi može dati više informacija o njima. Na moje veliko iznenađenje, njegova reakcija je bila fantastična i on je prvi koji me je ohrabrio da nastavim da istražujem pećinsku faunu, na čemu sam mu neizmerno zahvalna. Takođe me je i povezao sa kolegama koji se bave biospeleologijom sto mi je omogućilo da lakše nastavim u tom pravcu. Tako je moj hobi postao moja buduća profesija.

Remyella scaphoides scaphoides Jeannel, 1931.

Izvor: https://www.biolib.cz/en/image/id41725/

Studirali ste u Srbiji i Francuskoj, sada živite u Holandiji, a potraga za novim vrstama Vas neretko vodi širom sveta. Možete li da se prisetite koji je bio Vaš prvi teren, a koja ekspedicija Vam je bila najzahtevnija?

Prva ekspedicija u kojoj sam učestvovala bila je u Crnoj Gori na Orjenu i organizovao ju je moj matični klub AS. Cilj nam je bio da pronađemo i istražimo što više speleoloških objekata, a ja sam sakupljala pećinske insekte i druge beskičmenjake. Ekspedicija je trajala 2 nedelje i bila je fizički dosta zahtevna. Kampovali smo „na divljaka“, kretali se po nepristupačnom krševitom terenu i istraživali duboke jame (najdublja jama koju smo istražili je -400 m), gotovo bez dana pauze. Svi smo bili umorni i u modricama, ali niko nije mogao da zamisli bolji letnji provod.

Imala sam sreću da istražujem pećine u mnogim zemljama sveta. Međutim, najzahtevniji teren mi je bio nedaleko od Srbije, u Bosni i Hercegovini, gde sam istraživala pećine kako bih sakupila uzorke na kojima sam radila istraživanje za svoju doktorsku tezu. 

Teren nije bio mnogo fizički zahtevan, ali je logistički bio veoma izazovan. Tu je postojalo nekoliko problema. Kao prvo, trebalo je da lociram pećine o kojima nisam imala gotovo nikakve informacije sem navoda u literaturi starih preko 100 godina. Često je jedino što sam znala bilo ime sela, a neretko se u međuvremenu i ime sela promenilo. Jedini način je bio da prvo pronađem selo i da onda pitam lokalno stanovništvo da li znaju za pećine u tom kraju i da li bi neko mogao da me povede do njih. Kao drugo, zbog rata u Bosni 90-ih nisam znala kakvu reakciju lokalnog stanovništva mogu da očekujem s obzirom da dolazim iz Beograda. Često sam odlazila u veoma zabačena sela sa svega nekoliko kuća i bilo je teško predvideti kako će ljudi reagovati. U početku sam se zbog toga osećala nelagodno, međutim, širom Bosne i Hercegovine imala sam samo pozitivna iskustva. Svugde sam bila srdačno dočekana i uvek rado pozvana na kafu i rakiju, a često i na burek, i svi su me ponosno vodili do „svojih“ pećina. Beskrajno sam zahvalna svim tim divnim ljudima koji su mi pomogli na terenu, a sa nekima od njih sam i dalje u kontaktu.

Kanjon reke Prače, Bosna i Hercegovina

Izvor: http://rogatica-bih.blogspot.com/2015/05/kanjon-rijeke-prace.html

Kao treće, problem su bila minska polja. To je još jedan od razloga zašto sam uvek morala da imam lokalnog vodiča na terenu. Jedino meštani koji dobro poznaju teren (obično čobani) znaju kuda je bezbedno kretati se u okolini njihogog sela. Jednom prilikom su me proveli kroz minirani kanjon reke Prače kako bih došla do pećine koja je jedini lokalitet u kome je do sada pronađen pećinski tvrdokrilac Anthroherpon cylindricolle scaphium. Sakupila sam samo tri primerka. Pouku izvucite sami…

Anthroherpon cylindricolle scaphium Reitter, 1908.

Izvor: http://www.centarzakrs.ba/biodiversity/foto/underground-biodiversity.html

Kako je došlo do Vaše saradnje sa National Geographic-om?

Napisala sam predlog projekta i aplicirala za NatGeo grant. Iskreno, nisam imala prevelika očekivanja, jer su NatGeo grantovi izuzetno kompetitivni, ali evolucija pećinskih organizama u odnosu na paleo klimu u podzemnim staništima Butana je prava tema za NatGeo.

Jedan ste od osnivača kompanije Taxon Expeditions. Koji je bio glavni motiv za osnivanje ove kompanije? Da li možete ukratko da pojasnite čime se kompanija bavi?

Taxon Expeditions je kompanija koja se bavi naučno-istraživačkim radom, edukacijom i građanskom naukom. Mi organizujemo naučno-istraživačke ekspedicije u takozvanim „vrućim tačkama biodiverziteta” kojima se mogu priključiti i volonteri koji nisu biolozi. Cilj svake ekspedicije je pronalazak novih vrsta. U praksi, sve funkcioniše na sledeći način. Volonteri plaćaju da bi učestvovali u ekspediciji i od tog novca finansiramo celokupno istraživanje, čitavu ekspediciju, sponzorišemo lokalne istraživače i studente i plaćamo takse za publikovanje naučnih radova. Veoma nam je važno da su rezultati naših istraživanja dostupni svima. Sav biološki materijal koji sakupimo na ekspedicijama ostaje deponovan u prirodnjačkim zbirkama u zemlji porekla, a sve radove koji su rezultat naših istraživanja publikujemo isključivo u open-access časopisima.

Inspiraciju za osnivanje Taxon Expeditions našli smo u građanskoj nauci. Shvatili smo da postoji mnogo ljudi koji se interesuju za nauku i koji smatraju da je naš posao interesantan i uzbudljiv. To nam je dalo ideju da bismo u istraživanja mogli da uključimo volontere koji nisu biolozi po zanimanju, ali su zainteresovani za biologiju i imaju želju da učestvuju u naučno-istraživačkom radu i otkriju nove vrste zajedno sa biolozima. Za njih je putovanje na jednu od naših ekspedicija najuzbudljiviji godišnji odmor koji je ujedno i edukativne prirode i doprinosi poznavanju i očuvanju biodiverziteta.

Druga stvar koja nas je podstakla da osnujemo TxEx je nedostatak finansijskih sredstava za istraživanja iz oblasti taksonomije. Kada je finansiranje naučnih projekata u pitanju, danas se prioritet uglavnom daje projektima koji uključuju primenu nove tehnologije, dok je taksonomija tradicionalna grana biologije. To nas je navelo da potražimo alternativne načine finansiranja kako bismo mogli da budemo nezavisni. 

Postavljanje zamki za insekte na Borneu

Izvor: Pierre Escoubas

Nedavno ste bili na terenu na Borneu, u Bruneju. Ko je činio Vaš tim ovog puta, odnosno iz kojih užih naučnih oblasti su bili Vaši saradnici? Kako je izgledao jedan Vaš (ne)običan dan u tropskoj kišnoj šumi? I, naravno, da li ste otkrili neke nove vrste?

Borneo je jedna od naših omiljenih destinacija. Ekspedicija se održava u Bruneju u netaknutoj prirodi nacionalnog parka Ulu Temburong. Smešteni smo u srcu tropske kišne šume u istraživačkom centru koji pripada univerzitetu i koji je dostupan isključivo istraživačima. Ove godine, osim entomologa, u timu smo imali i kolege botaničare i herpetologe sa Univerziteta Brunei Darusalam, mikologe iz SAD i Belgije, i hiropterologa iz UK. U timu uvek imamo i genetičare sa Univerziteta u Veroni koji imaju mobilnu DNK laboratoriju koja im omogućava da sekvenciraju DNK na terenu pomoću nanopornog DNK sekvenatora. Veoma smo ponosni sto ih imamo u timu od samog osnivanja Taxon Expeditions jer su oni jedna od prvih laboratorija na svetu koja je počela da razvija metode korišćenja ove tehnologije. Na Borneu smo takodje imali i tim zadužen za tree climbing jer smo želeli da uzorkujemo insekte u krošnjama visokog drveća, a pridružile su nam se i dve studentkinje iz Bruneja čije smo učešće mi finansirali.

Tipičan dan tokom ekspedicije sastoji se iz terenskog rada koji je obično pre podne i laboratorijskog rada koji je uglavnom posle podne, a kada padne mrak idemo u noćni treking kroz šumu. Glavni fokus ekspedicije je na insektima i drugim beskičmenjacima, jer je verovatnoća pronalaska nove vrste najveća među ovim organizama. Tokom terenskog rada organizujemo brojne radionice i učimo volontere koje sve metode terenski biolozi koriste da bi pronašli i sakupili nove vrste. U laboratoriji obučavamo učesnike ekspedicije kako da sortiraju i prepariraju sakupljene uzorke, kako da identifikuju i disekuju insekte. Kada jedan od eksperata ustanovi da je tim pronašao novu vrstu, svi zajedno radimo na njenom opisu I pripremamo publikaciju. Svako od učesnika ekspedicije daje predlog imena za novu vrstu, a potom sledi glasanje za najbolji predlog. Ove godine smo na Borneu pronašli novu vrstu puža.

Tropska kišna šuma u Borneu, Brunej

Izvor: https://taxonexpeditions.com/expeditions/

Kako izgleda proces otkrića nove vrste – od pretpostavke do rada objavljenog u naučnom časopisu? I, u vezi s tim, koja je bila prva vrsta koju ste Vi opisali? 

Prva vrsta koju sam opisala je vrsta pećinskog tvrdokrilca roda Anthroherpon. Pronašla sam je 2013. godine u jednoj maloj pećini na planini Sinjajevina u Crnoj Gori po kojoj sam joj i dala ime Anthroherpon sinjajevina. Godinu dana pre toga sam počela da radim na svojoj doktorskoj disertaciji čija je tema evolucija upravo ovog roda pećinskih insekata. Kada sam sakupila primerke nisam, odmah znala da sam pronašla novu vrstu. Materijal sam najpre preparirala u laboratoriji i proučavala pod mikroskopom, a kada sam pokušala da identifikujem primerke pomoću ključa za identifikaciju, shvatila sam da se njihovi morfološki karakteri ne uklapaju u opise do sada poznatih vrsta. Pošto sam disertaciju radila u Prirodnjačkom muzeju u Parizu (MNHN), gde postoji velika zbirka insekata ovog roda, upoređivala sam morfološke karaktere jedinki koje sam sakupila na Sinjajevini sa jedinkama koje se nalaze u zbirci Muzeja. 

Za identifikaciju insekata često koristimo genitalije mužjaka, tako da sam morala da disekujem sakupljene primerke kako bih mogla da proučim ove unutrašnje strukture. Kada sam zaključila da se jedinke sa Sinjajevine morfološki razlikuju od svih do sada poznatih vrsta roda Anthroherpon, bila sam sigurna da sam pronašla novu vrstu. Sledeći korak bio je pisanje naučnog rada. Da biste opisali novu vrstu morate da publikujete naučni rad koji sadrži podatke kao što su ime nove vrste, ime lokaliteta na kome je pronađena, detaljan opis njenih morfoloških karaktera, itd. Poželjno je da u radu budu i crtež ili fotografija holotipa kao i ilustracije morfoloških karaktera relevantnih za taksonomiju grupe, a danas se često uključuje i molekularni barkod. Rad se potom šalje u naučni časopis i kada prođe recenziju, biva publikovan.

Habitus mužjaka Anthroherpon sinjajevina (1) i Anthroherpon cecai (2)

Izvor: Njunjić, Iva, Michel Perreau, and D. R. A. G. A. N. Pavićević. “Two new species of the genus Anthroherpon Reitter, 1889 from northern Montenegro with notes on the “A. ganglbaueri” species group (Coleoptera: Leiodidae: Leptodirini).” Zootaxa 3915.3 (2015): 403-412.

Pećinski insekt Anthroherpon zariquieyi

Izvor: Bernard Van Elegem

Nedavno je opisana vrsta čije ste primerke Vi prvi prikupili, i dato joj je ime po teniseru Novaku Đokoviću – Duvalius djokovici. Vi ste, s druge strane, pre nekoliko godina jednoj vrsti ime dali po Leonardu Dikapriju. Gde jedan taksonom povlači finu crtu pri odabiru imena za novu vrstu?

Kada je izbor imena nove vrste u pitanju, taksonom ima priličnu slobodu, ali mora da vodi računa da je ime u skladu sa pravilima Internacionalnog kodeksa zoološke nomenklature. Pravila Kodeksa nalažu, na primer, da ime mora biti na latinskom, da mora biti jedinstveno i mora biti publikovano u radu. Mnoge vrste su dobile ime po lokalitetu na kome su pronađene (Pyrgomorphella serbica) ili po karakterističnom izgledu (Nabis punctatus). Nije redak slučaj da taksonomi daju ime novoj vrsti po nekoj osobi, a to može biti i poznata ličnost kojoj se dive. Međutim, ponekad ime moze biti i šaljivo. Aha ha je vrsta australijske ose koju je entomolog Arnold Menke 1977. nazvao u šali. Kada je od kolege primio paket sa uzorcima insekata, Menke je uzviknuo: „Aha, novi rod!”, a kolega entomolog Erik Grisel je sa sumnjom odgovorio „ha”.

Mužjak i ženka vrste Duvalius djokovici

Izvor: https://www.telemetro.com/ciencia/actualidad/nueva-especie-insecto-serbia-llamada-djokovic-n5783242

Neki bi rekli da Vam je Grouvellinus leonardodicaprioi doneo trenutak instant slave. Kakvog je ovo značaja imalo na Vaš rad i Vaša istraživanja? Da li je činjenica da su o tome pisali svetski mediji pomogla da se među širom javnosti razvije svest o značaju zapostavljenih i potpuno nepoznatih vrsta?

Na prvoj ekspediciji na Borneu koju je orgnizovao TxEx pronašli smo novu vrstu sićušnog vodenog tvrdokrilca. Odlučili smo da je nazovemo po poznatom glumcu Leonardu Dikapriju koji je vatreni borac za očuvanje životne sredine. Pretpostavili smo da će ovo biti zanimljivo medijima, ali svakako nismo bili spremni za ono što je usledilo ubrzo nakon ove publikacije – Leonardo Dikaprio je promenio svoju profilnu fotografiju na Fejsbuku u fotografiju insekta koga smo nazvali po njemu. Ovo je najbolja podrška našeg rada koju smo ikada mogli da zamislimo. Vesti da se Dikaprio „preko noći pretvorio u bubu“ odjeknule su u svetskim medijima.

Ono sto smo želeli ovim da postignemo jeste da skrenemo pažnju javnosti na nevidljivi svet sićušnih, nepoznatih i nepravedno zanemarenih organizama sa kojima delimo ovu planetu. Jer oni zaslužuju našu pažnju. Ne samo zbog toga što još uvek ima toliko neotkrivenih vrsta, već zato što su ovi organizmi izuzetno važni za funkcionisanje ekosistema. Oni su ti koji vrše aeraciju zemljišta, oprašivanje biljaka, razgrađuju organske materije – oni bukvalno pokreću svet. Cilj naše organizcije Taxon Expeditions je da otkriva upravo takve organizme pre nego što zbog ljudskog uticaja zauvek nestanu.

Mužjak Grouvellinus leonardodicaprioi

Izvor: Freitag, Hendrik, Clister V. Pangantihon, and Iva Njunjić. “Three new species of Grouvellinus champion, 1923 from Maliau Basin, Sabah, Borneo, discovered by citizen scientists during the first Taxon Expedition (Insecta, Coleoptera, Elmidae).” ZooKeys 754 (2018): 1.

Prema nekim navodima, na dnevnom nivou izumre između sto i dvesta vrsta. Veliki broj njih nije ni otkriven. Sa stanovišta nekog čija je svakodnevica traganje za novim vrstama, njihovo opisivanje i spašavanje od izumiranja i zaborava, mislite li da naučnici imaju ikakvih izgleda u toj trci s vremenom?

Sama činjenica da možemo da procenimo stopu izumiranja pokazuje koliko je važna uloga naučnika koji se bave taksonomijom i konzervacionom biologijom. Moja glavna uloga kao taksonoma je da dokumentujem, analiziram i razumem biodiverzitet i ekosisteme, posebno u kontekstu antropogenih promena. Veoma je važna saradnja sa konzervacionim biolozima da bi se podaci koje generišem primenili na očuvanje vrsta i staništa. Naravno, vreme nije na našoj strani: nauka je spor proces, dok se staništa uništvaju neverovatnom brzinom. Neminovno je da ćemo izgubiti mnoge vrste. Međutim, imamo šansu da minimiziramo štetu: pomažući institucijama i organizacijama koje su odgovorne za zaštitu prirode da donesu razumne odluke o tome šta i kako sačuvati.

Opisivali su Vas kao Indijanu Džouns. Zaista, na slikama iz pećina i prašume delujete potpuno neustrašivo. Postoji li, ipak, neka životinja koje se i Vi plašite?

Da, imam ihtiofobiju. Zanimljivo je da mi nije problem da budem sa ribama u vodi, npr. kada ronim, ali nikada ne bih mogla da dodirnem mrtvu ribu i sećam se da mi je to bio problem na praktičnom delu ispita iz kičmenjaka. Na Borneu ne bih volela da se susretnem sa pitonom ili kraljevskom kobrom.

Prekomerna upotreba životinjskih proizvoda u našoj ishrani doprinosi klimatskim promenama. Da li u insektima vidite mogućnost da se to promeni?

Apsolutno. Insekti su hrana budućnosti. Ukoliko bismo više upotrebljavali insekte u ljudskoj ishrani ili kao dodatak stočnoj hrani, bio bi to jedan od načina borbe protiv klimatskih promena. Insekti su bogati proteinima i mineralima, a uzgoj insekata proizvodi daleko niže nivoe gasova staklene bašte nego stočarstvo, na primer.

U mnogim zemljama se insekti koriste u ljudskoj ishrani hiljadama godina i danas se smatraju delikatesom. Ipak, većini ljudi iz Evrope i Severne Amerike to je potpuno strano i još uvek nisu spremni da konzumiraju insekte. Međutim, postoje drugi načini kako bismo mogli da unesemo proteine insekata u naš lanac ishrane. Uzgajanje insekata je jednostavno i ne zahteva mnogo resursa. Umesto da, na primer, uzgajamo kukuruz za stočnu hranu (za šta je potrebna velika količina zemljišta i vode), mogli bismo da uzgajamo kokoške i druge životinje na proteinima insekata. Jedan od načina je i da ih uvrstimo u hranu za pse i mačke (psi i mačke trenutno konzumiraju jednu četvrtinu mesa koja se proizvodi u SAD).

Za dugoročni opstanak čoveka na planeti biće potrebno da se poveća proizvodnja hrane i istovremeno smanji emisija gasova staklene bašte. Rešenje zahteva inovaciju ne samo u proizvodnji hrane, već i inovativan način razmišljanja o hrani.

U mnogim zemljama insekti se smatraju delikatesom

Izvor: https://www.livemint.com/opinion/columns/why-bugs-should-be-a-bigger-part-of-the-human-food-chain-11640016381901.html

Ne bavite se samo životinjama. Nedavno je jedan Vaš rad o evoluciji detelina bio i na naslovnoj strani časopisa Science. Možete li nam reći nešto više o tome?

Rad koji smo objavili u prestižnom časopisu Science u martu ove godine jeste globalna studija o uticaju urbanizacije na evoluciju bele deteline. Podaci koje je prikupilo 287 naučnika iz 160 gradova iz 26 zemalja pokazuju da je čovek glavni evolucioni faktor na Zemlji. Bela detelina proizvodi cijanovodoničnu kiselinu kao mehanizam odbrane od predatora i da bi se povećala tolerancija na vodeni stres. Detelina koja raste u gradovima proizvodi manje cijanida nego detelina koja raste u ruralnim sredinama usled adaptacije na život u urbanoj sredini, gde su brojnost herbivora i količina vode smanjeni. Nije bilo lako sakupiti 800 primeraka deteline za 4 dana, a potom i obraditi toliku količinu uzoraka u laboratoriji, ali interesantni rezultati do kojih smo došli definitivno su vredeli truda. Fantastično je iskustvo raditi na jednom ovako značajnom globalnom projektu i biti deo velikog međunarodnog tima.

Bela detelina, Trifolium repens

Izvor: http://t1.gstatic.com/licensed-image?q=tbn:ANd9GcRS0Bxttyd7I_f613I6iS8wNAHh0qCjWptoGPeu6-SPp9PPnmXF9nHVESUYR5o43I1H76aFJll3gvjkd0Q

Kakvi su Vaši dalji istraživački planovi? Imate li nekih novih naučnih interesovanja?

Nakon pandemije COVID-a koja mi je poprilično poremetila planove i odložila projekte, ova godina mi je puna istraživackih projekata, ekspedicija, terena, edukativnih radionica, predavanja, itd. Samo što sam se vratila sa ekspedicije koju smo organizovali na Borneu i već sam na drugom terenu – trenutno se nalazim u Gruziji gde sa kolegama iz Gruzije i Holandije radim na projektu istraživanja pećinske faune Kavkaza. Cilj nam je da dokumentujemo biodiverzitet ovih slabo proučenih staništa, a nadamo se i da ćemo pronaći nove vrste.

Takođe sam angažovana i na projektu koji je nastavak istraživanja urbane evolucije bele deteline, a tiče se herbivorije i njenog uticaja na produkciju cijanida. Planiram da dalje razvijam Taxon Expeditions jer je to moj projekat iz snova, a tu su uvek i drugi stručni i naučni projekti vezani za pećinsku faunu, biodiverzitet, evolucionu biologiju i građansku nauku.

Prikupljanje insekata na Borneu

Izvor: Pierre Escoubas

Da li imate (naučne) uzore, životni moto ili omiljeni citat?

„Priroda se može istraživati i voleti u malome: u kapi vode, u epruveti, u kavezu. Ali najveća je čast i zadovoljstvo istraživati prirodu u velikom i najvećem – od podgorja do vrha jedne gorostasne planine.“

(Sergej Dimitrijevič Matvejev)

„Working hard for something we don’t care about is called stress; working hard for something we love is called passion.”

(Simon Sinek)

Imate li neku poruku za čitaoce časopisa „Simbioza“, naročito za studente koji bi rado krenuli Vašim stopama?

Mislim da je tokom studija važno da upoznate sebe i shvatite šta je ono što vas zanima i do čega vam je stalo. Kada vam je to jasno, onda je sve lakše, jer znate na šta bi trebalo da se fokusirate. Budite proaktivni – aplicirajte za stipendije, inicirajte projekte, volontirajte. Raspitajte se da li je nekome od profesora ili asistenata potrebana pomoć u laboratoriji ili na terenu i da li bi mogli da vas uključe u neki projekat. Učlanite se u studentska udruženja i učestvujte u njihovim aktivnostima. Razvijajte komunikacione veštine, public speaking, usavršite engleski jezik. Ostvarujte kontakte, povezujte se sa kolegama iz inostranstva, negujte prijateljstva. Studiranje je stresan period života, prema tome, vodite računa i o svom mentalnom i fizičkom zdravlju.