Park iz praistorije protiv topljenja permafrosta
Megafauna i mamutska stepa
Kada pomislimo na megafaunu, prva stvar koja nam verovatno padne na pamet je afrička savana puna krupnih sisara poput slonova, nosoroga, lavova, afričkih bivola, zebri i slično. Na svetu danas nema mesta kakvo je afrička savana, ali to nije oduvek bio slučaj. Pre samo nekih 20.000 godina, tokom poslednjeg ledenog doba, svet je bio pun džinova: od Severne Amerike, preko Evrope i Azije, pa sve do Australije, stvorenja poput 7 metara dugih guštera, jelena sa rasponom rogova od skoro 4 metra i ogromnih mamuta koji su bili prisutni na skoro celoj severnoj hemisferi, vladala su Zemljom, pa bi se moglo reći da je tadašnji svet bio svet divova.
Mogući izgled mamutske stepe iz pleistocena
Izvor: https://reviverestore.org/wp-content/uploads/2020/02/mammoth-steppe.jpg
Dok su životinjskim carstvom vladali džinovi, u carstvu biljaka bila je dominantnija dosta manje primetna, ali podjednako značajna — trava. Tada najveći ekosistem na Zemlji, bila je mamutska stepa. Razlog zašto se zove mamutska stepa je zato što su mamut ti koji su održavali taj sistem, rušeći drveće koje bi u njemu izraslo, slično kao što to danas slonovi čine (da bi se hranili lišćem na vrhu i/ili korenjem u tlu) i održavaju afričku savanu.
Mamutska stepa bila je naverovatan prizor ali nažalost, taj prizor nije mogao da traje zauvek. Delom delovanjem klimatskih promena, ali većinski usled izlovljavanja od strane ranih ljudi, džinovi koji su naseljavali ovaj prostor su skoro potpuno iščezli, a sa njima i ovaj izuzetno produktivan ekosistem. Ali da li mora i da ostane tako?
Zašto praistorijski park?
Ako smo išta naučili iz holivudskih filmova o praistorijskim parkovima, to je da oni verovatno nisu najbolja ideja, kao i to da su šanse za incidente u takvim parkovima iznenađujuće velike. Ovaj park međutim ne pokušava da privuče turiste ili oživi davno izgubljene pejzaže, on pokušava… da se bori protiv klimatskih promena?
Mada na prvi pogled ova ideja zvuči ludo, ona je u stvari dobro potkovana naučnim istraživanjima. Kao što je ranije pomenuto, uticaj ljudi je ono što je dovelo do izumiranja većine megafaune koja je naseljavala našu planetu tokom pleistocena (perioda koji je trajao od pre oko 2,5 miliona do pre oko 12.000 godina). Jedino je u Africi (mestu nastanka naše vrste) megafauna uspela da većinski preživi do današnjice, jer je jedino tu imala dovoljno vremena da razvije strategije izbegavanja ljudi dok je naša vrsta evoluirala. Druga mesta nisu imala takvu sreću, jer su se ljudi brzo raširili po ostalim kontinentima i isto tako brzo uspeli da izlove lokalnu magafaunu, nespremnu za izazove koje je ovaj novi predator nosio sa sobom.
Prikaz lova na mamute
Izvor: https://sc.edu/uofsc/images/feature_story_images/2023/feature_06_hunting_mammoth_2_full.jpg
Posle izumiranja megafaune koja ga je održavala, ekosistem mamutske stepe je takođe počeo da nestaje, bivajući zamenjen znatno manje produktivnim četinarskim šumama i poljima mahovina. Česta je zabluda da su šume vrhunac produktivnosti i razvoja koji ekositem može da dostigne, i dok je to tačno za ekosisteme kao što su tropske kišne šume sa izuzetno razvijenim zajednicama biljaka i životinja, to nije slučaj kada posmatramo četinarske šume koje su preuzele nekadašnje mamutske stepe. Većina životinja ne može da se hrani tvrdim četinama ovih biljaka, pa je biodiverzitet ovakvih ekosistema dosta niži u poređenju sa npr. veoma produktivnom mamutskom stepom, čije su brojne vrste trava i niskih biljaka mogle da podrže čak i krupna krda divova kakvi su biljojedi megafaune. Nagli nestanak ovih životnih zajednica doveo je i do mnogih drugih problema, kao što je pojačavanje efekta klimatskih promena, topljenje permafrosta i slično. Ali kako?
Kako nam povratak mamutske stepe može pomoći u rešavanju klimatskih promena?
Postoji nekoliko načina, a jedan od glavnih bi bio smanjenje topljenja permafrosta. Permafrost je trajno zamrznuto zemljište karakteristično za krajnje severne i južne oblasti naše planete. On predstavlja jedno od najvećih „skladišta“ gasova staklene bašte na Zemlji. Permafrost u sebi sadrži veliku količinu zamrznute organske materije, čije bi topljenje dovelo do oslobađanja velike količine metana i ugljen-dioksida.
Kako megafauna može pomoći? Pa problem sa topljenjem permafrosta u stvari predstavlja snežni pokrivač. Sneg je dobar izolator i debeo sloj snega koji se zimi stvara u Sibiru sprečava hladan sibirski vazduh u potpunosti da dopre do permafrosta. Ovo samo po sebi i nije problem, ali zbog sve viših letnjih temperatura u ovim oblastima sve se više permafrosta otopi leti, a deobeo snežni pokrivač sprečava da hladne sibirske temperature ponovo zamrznu otopljeni deo. Iz godine u godinu ovaj efekat je sve izraženiji.
Ispaša krupnih herbivora smanjuje debljinu snežnog pokrivača
Međutim, kada se u ovakav ekosistem uvedu krupni biljojedi, priča se menja. Oni u potrazi za hranom gaze i rovu po snegu, značajno smanjujući njegovu debljinu. To onda omogućava hladnom zimskom vazduhu da dopre do tla i zamrzne delove permafrosta koji su se pre toga otopili. Temperatura sibirskog vazduha zimi može da padne i do -40 °C, ali tada temperatura tla ispod debelog snežnog pokrivača ostaje na oko samo -5 °C, dok u slučaju tla po kom su prelazili krupni herbivori temperatura može da padne i do oko -30 °C. Ova drastična promena je jedan od razloga koji je naveo ruskog naučnika Sergeja Zimova da i osnuje park 1996. godine.
Iako je ovo samo po sebi neverovatna promena, to nije jedina prednost koju donosi reintrodukcija megafaune i stepskih ekosistema na ove prostore. Trave su izuzetno dobri „ponori ugljenika“. Dok drveće npr. većinu ugljenika koju unese ugradi u svoje stablo, što omogućava da se po smrti drveta njegovom razgradnjom vrati u atmosferu, trave funkcionišu malo drugačije. Kada trave uginu, preko njih veoma brzo rastu nove jedinke, što dovodi do zakopavanja neraspadnutih organskih ostataka uginulih trava. Na taj način se sprečava povratak tog ugljenika u atmosferu i smanjuje efekat staklene bašte. Dakle zajednica mamutske stepe ne samo da sprečava izlazak gasova staklene bašte iz permafrosta, već i zakopava ugljenik iz same atmosfere!
Pleistocen park
Pleistocen park osnovao je 1996. ruski ekolog i geofizičar Sergej Zimov. On je još 80-ih počeo da eksperimentiše sa reintrodukcijom krupnih herbivora i njihovog uticaja na topljenje permafrosta i održavanje stepskih zajednica. Za to je najpre koristio lokalne jakutanske konje. Kasnije su u park dovedeni i mnogi drugi krupni herbivori, poput evropskih i američkih bizona, mošusnih govečeta, jakova, pa čak skorije i dvogrbih kamila. Životinje su se relativno lako prilagodile na svoj novi dom, a ova „oživljena“ zajednica mamutske stepe se pokazala izuzetno efikasnom u svojim zadacima u borbi protiv klimatskih promena.
Kako mamutsku stepu ne možemo dobiti bez mamuta koji bi rušili drveće, za sad tu ulogu imaju radnici parka u buldožeru, koji periodično čiste mlado drveće iz parka, tako da je tehnički ovo „buldožer stepa“. Šalu na stranu, trenutno se sprovode brojna istraživanja o oživljavanju izumrlih vrsta, odnosno deekstinkciji (o tome možete više pročitati u članku „Povratak otpisanih“), poput mamuta i dodo ptice. Sergej Zimov je u jednom intervjuu pomenuo da se nada da će jednom moći da dovede u park i pravog mamuta.
Prizori iz parka
Pored reintrodukcije mamuta, park u svojoj budućnosti ima i mnoge druge zanimljive planove, kao što je unošenje krupnih predatora poput sibirskih tigrova ili čak izumrlih predatora poput pećinskih lavova, ako ikada uspemo u njihovoj deekstinkciji. Za sada, park je prilično mirno mesto, ali i stalan podsetnik da odgovor na neke probleme, kakav je bio topljenje permafrosta, često možemo naći u neočekivanim mestima.
Izvori:
