Vojnici iz eocena
Dokaz života u grumenu ćilibara, složićete se, zvuči zaista neverovatno. Mnogo toga možemo saznati o fluktuacijama života koje su se dešavale milionima godina unazad. Iako ovo deluje kao da je u domenu naučne fantastike, evolucija sve stavlja u odgovarajući kontekst i pokušava da da odgovor na goruća pitanja. Geološka epoha eocen trajala je od pre oko 56 do 33,9 miliona godina. Naziv eocen potiče od starogrčkog eos (zora) i kainos (novi), što bi u bukvalnom prevodu značilo nova zora. Odrednica nova zora data je zbog diverzifikacije velikog broja taksona, gradeći, zaista, jednu raznovrsnu floru i faunu. U eocenu su ekološki uslovi prilično varirali, uključujući najtopliju klimu u eri Kenozoik i verovatno najtopliji vremenski interval od masovnog izumiranja na granici perm-trijas, a završava se ledenim dobom.
Prikaz položaja kontinenata u eocenu
Izvor slike: https://d32ogogmya1dw8.cloudfront.net/images/eet/deep_sea_sediments/map_eocene.jpg
Šta nam govore fosili?
Fosili predstavljaju okamenjene ostatke organizama, njihovih delova ili tragova njihove aktivnosti. Oni nam daju podatke o evoluciji, pokazuju nam kako se životna sredina menjala kroz geološku prošlost, govore nam, takođe, i o geografskoj distribuciji vrsta. Zaista, fosili predstavljaju svojevrstan prozor u prošlost. Često se pitamo zašto su neke vrste danas takve kakve jesu. Odgovor leži u kontekstu interakcije životne sredine i genetičke konstitucije. Prirodna selekcija operiše na način da u određenom kontekstu spoljašnje sredine, opstaju one karakteristike koje se u istoj pokazuju kao dobre, u smislu da obezbeđuju preživljavanje. Problem sa malobrojnošću fosila insekata nastao je zbog njihovog specifičnog načina života, ali i zbog njihove delikatne morfo-anatomske organizacije. Upravo su zato kompletno očuvani fosili ove grupe organizama pravo blago za analizu njihove životne istorije. Ovakvu fosilizaciju omoućio je ćilibar.
Kapi smola sa drveta trešnje kao materijal za formiranje ćilibra
Izvor slike: https://cdn.zmescience.com/wp-content/uploads/2017/07/Resin-Cherry-1024×770.webp
Ćilibar je u osnovi fosilizovana smola četinarskog drveta iz ranog tercijara. Smola predstavlja složenu smešu terpenoidnih jedinjenja, kiselina i alkohola izlučenih iz biljnog parenhima. Fosilizacija u ćilibaru je odlična iz razloga što organizam biva zarobljen u biološki inertnoj sredini i u potpunosti je očuvan. Insekti se često javljaju u ovoj vrsti fosilizacije, hitinski skelet biva malo izmenjen, međutim nedostaju meka, unutrašnja tkiva. Najpoznatiji primer ćilibara je iz regiona Baltičkog mora (Nemačka, Poljska, Litvanija, Letonija, Danska, zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza, Velika Britanija, Estonija i Holandija).
Marš-ruta
Vojni mravi (Dorylinae) generalno su specijalisti u dvema oblastima: u putovanju na velike razdaljine i u tome da imaju neverovatan apetit. Zahvaljujući uspostavljenom visoko koordinisanom traženju hrane, ovi mravi mogu pojesti ogromnu količinu hrane u samo jednom danu. Njihov nomadski način života odveo ih je na većinu kontinenata na Zemlji, i trenutno postoji oko 270 vrsta vojnih mrava koji žive na istočnoj hemisferi planete i otprilike oko 150 vrsta egzistira širom Severne i Južne Amerike. Pronađen fosil u ćilibaru dugačak je 3 mm, interpretira organizam bez očiju, nazvan Dissimulodorilus perseus. Ovo ime dato je po uzoru na heroja iz grčke mitologije — Perseja.
Rekonstrukcija D. perseus pokazuje anatomske sličnosti sa određenim recentnim vrstama vojnih mrava
Izvor slike: https://ml.globenewswire.com/Resource/Download/ff59a796-a057-4ad6-9208-c3d5d28e5e08
Prema legendi, Persej je obezglavio Meduzu uz ograničenu upotrebu vida. Ovaj fosil je tek drugi fosilizovani dokaz o vrsti vojnih mrava ikada opisan, a prvi je fosil vojnih mrava pronađen na istočnoj hemisferi. Istraživačka grupa koja je radila na ovom sistemu ističe da je ovaj fosil dokaz ranije nepoznatih linija vojnih mrava koje su postojale širom kontinentalne Evrope, pre nego što su izumrle u proteklih 50 miliona godina. Interesantno je da je ovaj fosil gotovo 100 godina bio „sakriven“ u Muzeju uporedne zoologije na Univerzitetu Harvard. Pretpostavlja se da je fosil iskopan oko tridesetih godina prošlog veka, možda i ranije. Iz svega što je poznato o biologiji recentnih vojnih mrava, nema nagoveštaja ovakve izumrle raznovrsnosti. Sa ovim fosilom dobili smo redak paleontološki uvid u istoriju ovih jedinstvenih predatora. Za analizu fosila korišćene su metode rendgenskog sinamanja i CT skeniranja, čime je potvrđeno da je D. perseus blizak srodnik vrstama vojnih mrava koji trenutno naseljavaju Afriku i južnu Aziju. U vreme formiranja ovog fosila, Evropa je imala mnogo topliju i vlažniju klimu nego danas, što je moglo da pruži idealno okruženje za život drevnih vojnih mrava. Od Eocena, Evropa je prošla kroz nekoliko ciklusa hlađenja, što je učinilo da ovo područje postane negostoljubivo za drevne vojne mrave.
Fotografija fosila vrste D. perseus
Izvor fotografije: https://ml.globenewswire.com/Resource/Download/317b1326-c9a3-4ef8-8798-0c5d634d5866
Sindrom vojnih mrava
Proždrljivost, koordinisano predatorstvo, nomadski način života i visoko specijalizovane matice bez krila, sve ove detreminante se zajedno nazivaju sindromom vojnih mrava. Molekularni dokazi govore da je sindrom vojnih mrava evoluirao dva puta tokom srednjeg kenozoika, jednom u neotropima i jednom u afrotropima. Vojne mrave karakteriše ograničena postojeća diverzifikacija tokom većeg dela kenozoika, međutim, otkriće D. perseus sugeriše na neočekivanu varijabilnost izumrlih linija vojnih mrava u kenozoiku, od kojih su neke bile prisutne u kontitentalnoj Evropi. Vojni mravi su eminentni grabljivci tropskih krajeva. Predatorstvo među njima je izuzetno koordinisano, kod nekih vrsta radnici se kooperativno hrane u masivnim rojevima koji se sastoje od reda veličine milion jedinki. Sindrom vojnih mrava, dakle, predstvalja skup osobina koje su tipične za ponašanje i ekologiju vrste.
Prikaz kolonije vojnih mrava
Izvor slike: https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/4/43/Safari_ants_tunnel.jpg/800px-Safari_ants_tunnel.jpg
Izvor:
