Vilinska kola
Vilinska kola, vrzina kola i začarani krugovi prožimaju se kroz magijske priče o natprirodnim stvorenjima širom sveta. Na našim prostorima spominju se vile u belim haljinama koje su se duboko u noć okupljale po proplancima i šumama, igrajući i pevajući u kolu. Kao čest motiv javlja se kazna za one koji zađu u takav krug – u keltskom folkloru, nesrećni uljez biće začaran i primoran da pleše sa magijskim bićima dok ne izgubi zdrav razum ili klone od iscrpljenosti.
Po belgijskim, nemačkim i francuskim narodnim predanjima ovi krugovi nastaju radom veštica koje su tu plesale i izvodile rituale, dok se u nekim zemljama Zapadne Evrope vezuju za igre nevidljivih vilenjaka. Bez obzira na svoj izvor u sujeverju naših predaka, pojmovi “vrzino kolo” i “začaran krug” su zbog simbolike i dan danas zadržani u uobičajenom govoru.
Iza starih pripovetki o nadnaravnim bićima ipak stoji nešto sasvim prirodno i opipljivo, ali ništa manje neverovatno – najčešće se radi o delovanju određenih vrsta gljiva.
Po šumama, parkovima, livadama i uopšteno otvorenim zelenim površinama, ponekad se daju primetiti kružni ili lučni pojasevi trave koji su upečatljivo tamnije pigmentacije u odnosu na okolinu. Kada bi dostigao povoljnu veličinu, po obodu jednog kruga bi nikle pečurke, formirajući tako prsten uređeno postavljenih plodonosnih tela koji je vekovima budio ljudsku maštu i inspirisao razne legende.
Uzrok pojave ovako zapanjujuće pravilnih struktura ne krije se u vilinskom plesu, već u specifičnom načinu rasta micelijuma – spleta tankih hifa koji se nalazi ispod površine zemlje i čini pravo telo gljive. Priča započinje jednom sporom koja pada na tlo i, ukoliko su uslovi odgovarajući, prorasta šireći hife ujednačenom brzinom u svim pravcima. Tako se pod zemljom stvara jedan sloj finih isprepletanih niti, poput okruglog vunastog tepiha.
Postepeno, zbog niza faktora kao što su produkcija cijanida, deplecija nutrijenata i vode, ali i patogenost same gljive, travnata površina unutar vilinskog kola odumire. Micelijum tako osiromašenog regiona više ne može da se hrani, zbog čega propada, ostavljajući samo kružni pojas živih hifa po obodu. Kada se ovaj proces odigra, razgradnjom centralnog micelijuma nutrijenti se vraćaju u zemljište i trava se polako oporavlja.
U zemljištu sada imamo kružnicu micelijuma, koji na različite načine utiče na biljni pokrivač. Naime, razgradnjom proteina do azotnih jedinjenja ili lučenjem metabolita sa vrhova hifa (koji oponašaju biljne hormone gibereline), stimuliše se rast trave, te se ona izdužuje i poprima tamniju zelenu boju. Ovi benefiti traju samo dok micelijum ne dostigne plodni region, kada sam upija sve nutrijente i trava se suši.
Zahvaljujući opisanom mehanizmu, uočavaju se različite zone rasta trave – u centru, gde micelijum odumire, i u neposrednoj blizini plodonosnih tela, gde bogat sadržaj tla pospešuje njen razvoj. Između tih zona (na obodu) trava je povijena ili osušena, jer splet hifa korenju otežava pristup vodi.
Kroz ovaj proces gljiva polako širi prečnik svog micelijuma, sve dok ne naiđe na neku prepreku. Vilino kolo se time poveća za oko 20cm godišnje, a vremenom može dostići i razmere od nekoliko desetina metara u prečniku.
Jedan od najvećih pronađenih prstenova, u blizini Belfora u Francuskoj, ima prečnik 600m, a formira ga gljiva Infundibulicybe geotropa procenjene starosti od preko 700 godina.
Pored ove vrste poznato je još 60 Basidiomycota koje rastu po istom obrascu, a mogu biti mikorizne, i tada rastu samo u blizini drveća, ili slobodne tj. saprobne, koje ne ulaze u simbiotski odnos i javljaju se na livadama. To su najčešće vrste Agaricus campestris (rudnjača), Marasmius oreades (vilina pečurka) i Calocybe gambosa (đurđevka), a u šumama pripadnici porodice Tricholomataceae.
Izvor:
