Sad je vidiš…

Šta je to kamuflaža?

 Kamuflaža ili kriptička obojenost najjednostavnije se definiše kao odbrambena taktika organizama sa ciljem prikrivanja sopstvenog prisustva. U skladu s tim, postoji nekoliko različitih tipova kamuflaže, među kojima su disruptivna i prikrivajuća obojenost, ali i mimikrija.

Prvi, disruptivni tip obojenosti, ogleda se u prisustvu šara međusobno visokog kontrasta, čime se postiže iluzija o veličini organizma, zbog poremećene percepcije dubine njegovih ivica. Može se pronaći kod leoparda izebri, a ovaj princip kamuflaže poslužio je i za kamufliranje mnogih tenkova i brodova.

Razzle dazzle brodovi korišćeni u Prvom svetskom ratu
Izvor fotografije:
http://blog.iso50.com/category/vehicles/page/2/

Prikrivajuća obojenost karakterističnaje za životinje koje se svojom obojenošću uklapaju u habitat Kod ovih životinja, telo je pretežno iste boje kao i stanište u kom žive.

Prikrivajuća obojenost kod planinskog zeca
Izvor fotografije:
https://mymodernmet.com/camouflage-animals/

Mimikrija je jedan od izvedenijih oblika kamuflaže. Predstavlja podudaranje u spoljašnjim karakteristikama između organizma i nekog predmeta, ili čak  nekog drugog organizma. Kao takva, ona se uglavnom razvila kao odbrambeni mehanizam od predatora. Naime, pošto „bezazlena” vrsta liči na opasnu, predator ih ne može razlikovati. Stoga se on drži podalje od obe. Postoji mnogo različitih vidova mimikrije, ali dva najzastupljenija su Bejtsova i Milerova. 

Prva, Bejtsova, zasnovana je na prethodno opisanom mehanizmu: bezopasne vrste oponašaju svojim izgledom i ponašanjem opasne i nejestive, a predator ne može da ih razlikuje, te ne napada nijednu.

Primer Bejtsove mimikrije: neotrovna kraljevska zmija (desno) oponaša obojensot otrovne koralne zmije (na levoj strani)
Izvor fotografije:
https://allyouneedisbiology.wordpress.com/tag/types-of-mimicry/

Kod Milerove mimikrije, s druge strane, međusobno se oponašaju vrste koje su već otrovne i opasne. Iako možda deluje suvišno da mimikriju, kao dodatni odbrambeni mehanizam, koriste već nejestive vrste, postojanje Milerovog tipa mimikrije lako se objašnjava matematičkim modelom. Predator, suočen sa više sličnih jedinki, ostaje zbunjen, a verovatnoća da će napasti bilo koju od ovih sličnih jedinki opada.

Milerova mimikrija: leptiri iz roda Heliconius – svi nejestivi, što zbunjuje predatora
Izvor fotografije:
https://en.wikipedia.org/wiki/M%C3%BCllerian_mimicry

Transparentna žaba – kako sad to?

Posebno izveden, nekad čak nazivan i najintuitivnijim vidom kamuflaže, jeste transparentnost. Pošto jedna šara ili šablon ne mogu biti pogodni za sve različite sredine i pozadine, kod nekih životinja, obično beskičmenjaka, razvila su se providna tkiva. S druge strane, providni kičmenjaci izuzetno su retki. Jedan od njih je, ipak, tzv. staklena žaba – Hyalinobatrachium fleischmanni. Ova žaba pripada familiji Centrolenidae i naseljava prostore Srednje i Južne Amerike, od Meksika do Ekvadora.

Pripadnici vrste H. fleischmanni imaju gotovo potpuno providan trbuh, dok im je dorzalna strana tela translucentna pre nego transparentna, zelena sa žućkastim tačkicama. Iste, svetlozelenkaste boje su im i noge. Posmatrane odozdo, dok su na listu, ove staklene žabe teško se razaznaju. U tome veliku ulogu imaju upravo i obojene noge koje stvaraju tzv. ivičnu difuziju (engl. edge diffusion), vid kamuflaže jasno izdvojen u odnosu na mimikriju i transparentnost. Ovako se stvara blag, umesto istaknutog, naglog prelaza, a žabe su samim tim manje vidljive.

Flajšmanova staklena žaba
Izvor fotografije:
https://pratt.duke.edu/about/news/glassfrogs-hide-red-blood-cells-their-liver-become-transparent

Pored ovog, Flajšmanove staklene žabe odlikuje još jedan, tek nedavno – i posve slučajno – otkriven fenomen. Naime, u toku sna, ove žabe mogu višestruko povećati svoju transparentnost, tako što većinu (i do 89%) svoje krvi skladište u jetri. Različitim mikroskopskim metodama, kao i optičkom spektroskopijom, utvrđeno je da žaba dok spava (posebno u toku dana) u svoju jetru „povuče“ krv sa i do 96,6% hemoglobina i to do 12 sati dnevno. Zanimljivo je da se, kada je žaba pod anestezijom, gotovo sve ćelije vraćaju natrag u krvotok.

Flajšmanova staklena žaba fotografisana tokom spavanja(levo) i dok je aktivna(desno)
Izvor fotografije:
https://pratt.duke.edu/about/news/glassfrogs-hide-red-blood-cells-their-liver-become-transparent

Posve sudeći, ove žabe su sposobne da kondenzuju i šire svoje krvne ćelije bez ikakvih posledica. U jetri, pri kondenzaciji ćelija na malom prostoru, ne dolazi do tromboze, nema oštećenja ni jetre ni okolnih tkiva, dok se pri povredi normalno stvara krvni ugrušak.

Ovi mali, iznad svega neobični organizmi, mogli bi, shodno tome, poslužiti kao model za pravljenje onoga što se u hematologiji zove Svetim gralom, odnosno za proizvodnju leka koji će istovremeno zaustavljati preterano krvarenje i preterano zgrušavanje krvi. Posle više desetina, ako ne i stotina, delimično uspešnih rešenja za mnoge bolesti s kojima se čovečanstvo susreće, možda priroda, ipak, ima lek?

 

 Izvori:

• Adams, W. J., Graf, E. W., & Anderson, M. (2019). Disruptive coloration and binocular disparity: Breaking camouflage. Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences, 286(1896), 20182045. doi:10.1098/rspb.2018.2045
• Barnett, J. B., Michalis, C., Anderson, H. M., McEwen, B. L., Yeager, J., Pruitt, J. N., . . . Cuthill, I. C. (2020). Imperfect transparency and camouflage in glass frogs. Proceedings of the National Academy of Sciences, 117(23), 12885-12890. doi:10.1073/pnas.1919417117
• Gaskett, A. C. (2019). Testing for mimicry—an evolutionary biologist’s Wish list. Functional Ecology, 33(9), 1580-1582. doi:10.1111/1365-2435.13398
• Johnsen, S. (2001). Hidden in plain sight: The ecology and physiology of organismal transparency. The Biological Bulletin, 201(3), 301-318. doi:10.2307/1543609
• Taboada, C., Delia, J., Chen, M., Ma, C., Peng, X., Zhu, X., . . . Johnsen, S. (2022). Glassfrogs conceal blood in their liver to maintain transparency. Science, 378(6626), 1315-1320. doi:10.1126/science.abl6620
• Urry, L. A., Cain, M. L. 1., Wasserman, S. A., Minorsky, P. V., Reece, J. B., & Campbell, N. A. (2017). Campbell Biology. Eleventh edition. New York, NY, Pearson Education, Inc.