Pričamo sa dr Zoranom Ivanovićem
Veliko nam je zadovoljstvo da vam predstavimo dr Zorana Ivanovića, magistra bioloških i doktora medicinskih nauka, kao i fiziologa i ćelijskog biologa koji gaji ljubav i talenat prema pisanoj reči.
Gospodin Ivanović je naučni direktor Francuske ustanove za krv za region Nova Akvitanija od 2002. godine. Do 2002. godine radio je kao vanredni profesor na Univerzitetima u Limožu i Bordou. Takođe, u njegovoj karijeri istaknuta su i dva spoljašnja angažmana i to kao Adjunct profesor na Univerzitetu u Luksemburgu i Visiting profesor na Univerzitetu u Nišu. Postao je najmlađi član Medicinske akademije Srpskog lekarskog društva 2004. godine. Autor je velikog broja publikacija i jedan od najcitiranijih naučnika naših prostora. Glavna oblast njegovih istraživanja jeste biologija matičnih ćelija i njihova primena u novim terapeutskim pristupima.
Francuska ustanova za krv
Izvor: https://fr.wikipedia.org/wiki/%C3%89tablissement_fran%C3%A7ais_du_sang
U nastavku teksta možete saznati više o bogatom iskustvu, naučnim (i umetničkim) projektima ovog izuzetnog stručnjaka
Gospodine Ivanoviću, možete li nam se ukratko predstaviti?
Ja sam naučnik, ćelijski biolog i fiziolog. Autor sam evolucione paradigme matičnih ćelija, rukovodim istraživačkim timom i prenosim znanje i iskustvo mladjima. Da spasim dušu, napišem pokoju pripovetku ili pesmu.
Kako ste se odlučili da, nakon stečenog zvanja doktora medicinskih nauka, završite i magistarske studije na tadašnjem Prirodno-matematičkom fakultetu? Takođe, kako ste se odlučili da nastavite obrazovanje u inostranstvu?
U stvari, posle završenog medicinskog fakulteta (tom prilikom se dobije zvanje „doktor medicine”) odlučio sam da se bavim naukom. Pošto sam nameravao da izučavam matične ćelije, koje su tada nisu bile popularna tema, želeo sam da savladam uporednu fiziologiju, da vidim kako su fiziološki sistemi evoluirali i adaptirali se kod raznih vrsta tokom stotina miliona godina evolucije. I tako je izbor pao na uporednu i sistemsku fiziologiju Biološkog fakulteta PMF. Medjutim, pošto sam ja završio medicinu, a ne biologiju, trebalo je položiti razliku ispita između medicine i biologije, da bi se uopšte pristupilo postdiplomskim (magistarskim) studijama na Biološkom fakultetu. Tako sam i proširio svoje vidike i upoznao biologiju i fiziologiju u širem smislu, a ne samo na nivou čoveka. Tako sam postao i biolog. Te magistarske studije, kad sam do njih došao, trajale su dve godine, i posle toga se radio eksperimentalni deo magistarskog rada. Taj magisterijum se često meša sa današnjim masterom koji je u suštini nivo naše nekadašnje diplome fakulteta (sa stažom i diplomskim radom fakultet npr. Biološki, je trajao pet godina). Dakle, ako se vreme računa u skladu sa „Bolonjom”, nekadašnja magistarska teza je po broju godina studiranja petogodišnji fakultet plus 3 godine, što je osam godina, a to je vreme trajanja sadašnjeg doktorata po pravilu. Druga je stvar što se u Srbiji to ne poštuje, pa doktorat traje po pet i više godina. Tu magistarsku tezu radio sam u oblasti patofiziologije hematopoeze, izučavajući matične ćelije u kostnoj srži u toku sterilnog peritonitisa. Tri godine kasnije sam odbranio doktorat nauka iz eksperimentalne hematologije, takodje sa temom iz matičnih ćelija hematopoeze. Tek onda sam dobio titulu „Doktor medicinskih nauka”. Kasnije, prateći istu problematku, u Francuskoj sam odbranio i Habilitaciju, što je diploma najvišeg nivoa u univerzitetskom sistemu Francuske republike. Do toga je došlo jer sam u Francuskoj boravio na postdoktorskom usavršavanju (pre toga sam jedno postdoktorsko usavršavanje imao u Firenci), gde sam imao uslove da razvijem projekat koji sam započeo još za vreme izrade moga doktorata, a koji se odnosio na vezu između anaerobioze i „matičnosti”. Tu su se za mene zainteresovali i ponudili mi radno mesto „professeur asssocié” najpre u Limožu, a kasnije i u Bordou gde su mi i predložili visoku naučnu i rukovodeću funkciju u Francuskoj ustanovi za krv, gde sam imao uslove da nastavim sa svojim projektom, ali i da stvorim „svoju” ekipu i laboratoriju. U međuvremenu, zavšio sam neku vrstu specijalizacije iz transfuzijske medicine i uže specijalizacije iz ćelijske terapije, tako da sam moj naučni nivo kompletirao i formalnim stručnim kvalifikacijama, a u Firencu sam pre toga otišao takođe sledeći temu na kojoj sam radio, jer sam dobio stipendiju od Evropskog udruženja za istraživanje raka za boravak i rad u laboratoriji Persia Dello Sbarba-e, gde sam izučavao ekspanziju matičnih ćelija u kulturi izloženoj veoma niskoj koncentraciji kiseonika.
Univerzitet u Limožu
Izvor: https://en.wikipedia.org/wiki/University_of_Limoges
Kako god, odluku da iz medicine uđem u komparativnu fiziologiju i ćelijsku biologiju nikad nisam zažalio, jer mi je upravo ta činjenica dala mogućnost da shvatim suštinu fenomena samoobnove matičnih čelija i da pojmim kako je došlo do toga da se u animalnom i ljudskom organizmu nalaze primitivne ćelije koje nose „sećanje” na evoluciju prvih eukariota i u stanju su da se, ako za to postoje uslovi, podele na dve identične ćelije bez aktiviranja „opredeljivanja i diferencijacije“ – princip simetrične deobe, tj. reprodukcije ćelije zajedničkog pretka eukariota.
Deoba matičnih ćelia
Jedna od Vaših najznačajnijih publikacija jeste efekat hipoksije na proliferaciju matičnih ćelija. Možete li nam predstaviti mehanizam na osnovu koga smanjena količina kiseonika deluje kao relejni faktor između diferencijacije i proliferacije matičnih ćelija?
To ste sad rekli u isuviše redukovanoj formi. Počelo ja uistinu sa pravom hipoksijom u organizmu tzv. „Beogradskog laboratorijskog pacova” koji je imao ekstremnu anemiju, sa hemoglobinom od 2,5 g/dL, kod koga sam izučavao, pre bezmalo 35 godina, matične ćelije hematopoeze. Tu se pokazalo da je za proliferativni blok na nivou tih ćelija bila odgovorna unutarćelijska insuficijencija gvožđa, a da je populacija multipotentnih i opredeljenih hematopoetskih progenitora bila limitirana hipoksijom. Međutim, hipoksija nije limitirala na taj način populaciju primitivnih matičnih ćelija, tako da je proizilazilo da su prave matične ćelije „neosetljive” na hipoksiju, tj. imaju praktično anaerobna svojstva. Ovaj zaključak se podudarao sa zaključkom Persija Dello Sbarbe, dobijenom sa mišijim ćelijama kostne srži u kulturi koji su pokazivali da što je ćelija primitivnija, to je manje zavisna od kiseonika, tj. više anaerobna. Italijanske kolege su smatrale da to dolazi od činjenice što su primitivne matične ćelije dobrim delom u stanju faze „mirovanja”, te zato nemaju portrebe za kiseonikom. Razjašnjenje tog problema je usledilo nakon mog eksperimentalnog rada u Firenci i u Limožu, kada je pokazano da nije u pitanju G0 faza, nego da prave, primitivne matične ćelije mogu da aktivno proliferišu pri izuzetno niskim koncentracijama kiseonika (kasnije će se pokazati i bez kiseonika), pri čemu je ta proliferacija asocirana sa izuzetno malim indeksom opredeljivanja i diferencijacije. Drugim rečima, hipoksija potencira samoobnovu matičnih ćelija. Taj princip je prvi put u literaturi izrečen u našem radu objavljenom 2000. godine u British Journal of Haematology. Zatim smo shvatili da uslovi reprodukovani u kulturi i nisu bili prava „hipoksija”. Naime, po definiciji, hipoksija je stanje kad je koncentracija kisonika u nekom tkivu ispod fiziološkog nivoa. Koncentracije kiseonika koje smo realizovali u kulturama su, u stvari, bile približne onim koje se fisiološki nalaze u hematopoetskom tkivu, što je ukazivalo da je fiziološki niska koncentracija kiseonika („fizioksija”) u stvari parametar mikrosredine matične ćelije, koji smanjuje verovatnoću da ona krene putem opredeljivanja i diferencijacije. I tu postoji gradijent koncentracije kiseonika u tkivu koji se poklapa sa distribucijom matičnih ćelija i progenitora, gde se ove prve nalaze u skoro anoksičnim zonama, a ove druge u umereno oksigenisanim. Dalje udubljivanje u problematiku je pokazalo da se pri niskim fiziološkim koncentracijama kiseonika od 2-5%, koje su iznad tzv. „Pasterove konstante”, ipak obavlja oksidativna fosforilacija, ali fiziološka, dok je ona u kulturama na 21% kiseonika nefiziološka jer je to izrazita hiperoksija. To takođe relativizuje veliki broj zaključaka i na osnovu njih formiranog znanja dobijenog in vitro (ex vivo), pri atmosferskoj koncentraciji kiseonika, jer se u velikom broju slučajeva radi o artefaktima hiperoksigenacije. Ali, osnovna pouka je da je standard tkivne oksigenacije (koncentracija kiseonika od 2-5%), koji nalazimo kako kod kopnenih tako i kod vodenih organizama, uspostavljen za vreme paleozoika, pre oko 450 miliona godina u vodenoj sredini. Poenta je da se održi tkivna koncentracija kiseonika oko ovih niskih vrednosti, a ne da se oksigeniše maksimalno. Ukoliko je, dakle, za tkiva sastavljena iz zrelih ćelija koje su prevashodno aerobne standard oksigenacije uspostavljen u paleozoiku, onda za gotovo anoksične niše u kojima su primitivne matične ćelije važi standard iz proterozoika, kad su u primarom anoksičnom okeanu jedva postojale niše sa ekstremno niskim koncentracijama kiseonika. Tu dolazimo do prvih eukariota, jednoćelijskih organizama čije razmnožavanje nije ništa drugo nego podela na dve identične ćelije, prototip principa samoobnove koji je zadržan do danas kod matičnih ćelija. U takvim uslovima i mitohondrije su uglavnom funkcionisale anaerobno ili je energija dobijana glikolizom. U toku diversifikacije jednoćelijskih eukariota dešava se adaptacija na sve veće koncentracije kiseonika u sredini, njihove kolonijalne organizacije i razvoja kompleksnog životnog ciklusa, akumuliraju se opcije diferencijacije koje su energetski zahtevnije i omogućene pre svega dostupnim kiseonikom i mogućnošću oksidativne forforilacije. Kod matičnih ćelija, dostupnost kiseonika je primarni uslov za mogućnost opredeljivanja i diferencijacije. Zato i uskraćivanje kiseonika usmerava prema samoobnovi. Mi i drugi autori smo, na modelu mezenhimatoznih i hematopoetskih matičnih ćelija, reprodukujući uslove u kulturi slične onima u vreme proterozoika u vodenoj sredini, pokazali da matične ćelije čoveka i glodara mogu da se „vrate” na primarni vid funkcionisanja i da se dele bez diferencijacije u totalnom odsustvu kiseonika crpeći energiju iz glikolize. Ukoliko se ukloni i glukoza, one uspevaju da opstanu, zadržavajući puni proliferativni kapacitet i diferencijacioni potencijal prelazom na anaerobnu mitohondrijalnu respiraciju, gde receptor elektrona nije kiseonik, nego drugi molekuli, na primer fumarat… Znači, matična ćelija je „uspomena” na prve eukariote i ona omogućava dugovečnost jer služi kao „rezervoar” iz koga se proizvode zrele ćelije uz parcijalno održavanje i stoka matičnih ćelija, asimetričnom deobom. Ali, stvari su još komplikovanije, jer su se tokom evolucije razvili molekularni mehanizmi koji „obmanjuju ćeliju” da je koncentracija kiseonika niska u cilju održavanja njenog proliferativnog kapaciteta i kad nije moguće efektivno održati nisku koncentraciju kiseonika. Ovi mehanizmi („pseudohipoksija”, hypoxia mimicking effect) se kompleksificiraju tokom evolucije (HIF, na primer). E sad, kakav je mehanizam kojim energetski profil ćelije odredjuje njen „matični status” još uvek nije sasvim utvrđeno. Sigurno je da postoji veza preko signalizacije slobodnim radikalima (Reaktiv Oxygen Species — ROS) u interakciji sa HIFs i da se efekat ostvaruje, kako na genetičkom, tako i na epigenetičkom nivou. Što se tiče moje grupe i mene lično, mi smo objavili ne jednu publikaciju, nego nekoliko desetina publikacija iz ove problematike i jednu monografiju od naslovom Anaerobiosis and Stemness: an Evolutionary Paradigm (Elsevier/Academic Press).
Možete li nam reći nešto o trenutnim projektima i istraživanjima na kojima radite?
Mi istražujemo anaerobnu proliferaciju i efekte modulacija energetskog profila na „matičnost” i nastojimo da koristimo znanje koje dobijemo za inženjering matičnih ćelija u kreiranju novih i uspešnijih kalema u ćelijskoj terapiji. Na primer, induciranje mitohondrijalne anerobne respiracije moglo bi omogućiti preživljavanje mezenhimskih ćelija posle njihove injekcije u ishemične zone tkiva (na primer posle infarkta), što bi dalo perspektivu regeneracije tkiva iz tih ćelija. Atenuacija oksidativne fosforilacije raznim molekulima može da doprinese održanju proliferativnog kapaciteta hematopoetskih i mezenhimalnih ćelija u kulturi i posledično boljoj regeneraciji i repopulaciji tkiva sistema. Plod fundamentalne konceptualizacije u vezi sa energetskim metabolizmom i očuvanjem funkcionalnosti doveo nas je do uspostavljenja novog principa – ćelijske hibernacije, koji smo patentirali. Naime, sada razvijamo procedure za konzervaciju ćelija u hipotermiji njihovim uvođenjem u stanje hibernacije. Tim projektom rukovodi istraživač u mojoj ekipi, Marija Vlaški-Lafarge koja je takođe potekla iz beogradske škole. Princip pseudohipoksije omogućio nam je da razvijemo ex vivo ekspanziju hematopoetskih ćelija iz placentarne krvi (koja se naziva u žargonu „krv iz pupčane vrpce”), te da u našoj ustanovi pripremimo kaleme za transplantaciju za jedan klinički esej koji je uspešno okončan.
Hematopoetske matične ćelije
Izuzev pristupu upotrebe matičnih ćelija hematopoeze u rutinskoj kliničkoj praksi, mislite li da će, u skorijem vremenskom periodu, eksperimentalna istraživanja primene matičnih ćelija u drugim disciplinama prerasti u praktičnu i klinički izvodljivu? Na primer, sve se češće pominje njihova primena u lečenju povreda kičmene moždine.
To će svakako da se desi, samo je neizvesno kad, jer pored dokazane biološke ostvarljivosti postoje mnogobrojme prepreke birokratske i formalističke prirode, a i realni problemi vezani za bezbednost i neškodljivost terapije te vrste. Veoma je teško kreirati zakonsku regulativu koja pogoduje razvoju ove terapije, pre svega jer se radi o veoma kompleksnom fenomenu. Ubrizgavaju se ćelije koje će dati druge ćelije, i to više generacija „nishodnih” ćelijskih populacija, da bi se stvorile ćelije koje će imati efektorsku funkciju. Istovremeno, za dugotrajan efekat treba da se obezbedi i odeređeni procenat samoobnove da bi terapija bila dugotrajna. Ukupna regulativa je stvorena na modelu farmakoterapije, gde se zna kako lek deluje na organizam, gde se distribuira i deponuje (farmakodinamika) i kako organizam deluje na lek, kako ga razgradjuje i kojim putem se izlučuju molekuli koji su proizvod te razgradnje (farmakokinetika). Poznavanje ova dva aspekta se zahteva i za ćelijsku terapiju. Biologu je jasno da je farmakološki model u pitanju neprimenjiv ili samo delimično primenjiv u ćelijskoj terapiji, ali to pravnik ne može da razume. To je ilustracija samo jednog od problema formalno-regulatorne prirode, a takvi problemi su brojni. Dakle, pitanje “translacije” naučnih rezultata u kliničku praksu je veoma složeno i zavisi od mnogih faktora koji nisu vezani za biološke osnove efekta. Najperspektivnija terapija može „propasti” iz totalno banalnih razloga i to je veoma frustrirajuće. Ovi aspekti malo su poznati fundamentalnim naučnicima, ali se s njima susreću praktičari koji izvode kliničke eseje, nivo na kome nastaju formalno-pravne komplikacije ponekad i kafkijanskih razmera. Zatim, situaciju komplikuju šarlatani koji neovlašćeno izvode neku vrstu “ćelijske terapije” radi novčane dobiti, naročito u nekim zemljama gde regulativa nije još ustanovljena, oni imaju mnogo mesta u medijskom prostoru. To je odlika epohe u kojoj živimo, gde se popularnost nameće kao osnovni parametar kompetentnosti, tako da se stvara jedna lažna realnost u koju publika veruje i time se onemogućava realno sagledavanje stvari. To naravno utiče i na donošenje odluka od strane instanci koje su sastavljene od živih ljudi, na koji taj medijski pritisak takođe deluje.
Terapija matičnim ćelijama
Izvori: https://johnandrachukmd.com/blog/am-i-a-candidate-for-stem-cell-therapy/
U Srbiji od 2005. godine postoji Registar davalaca matičnih ćelija hematopoeze. Po Vašem mišljenju, da li je svest o doniranju i sam značaj ovog postupka u Srbiji dovoljno razvijen? Možete li uporediti?
U Francuskoj je donacija ušla u široki zamah, ne samo placentarne krvi, nego i kostne srži, a i ćelija mobilisanih u perifernu krv i to se sve obavlja u mreži internacionalnih registara. Ovde naravno govorim o alogenoj transplantaciji. Ne posedujem uvid ni podatke o stanju u Srbiji, pa ne mogu ni da komentarišem.
Doniranje matičnih ćelija hematopoeze
Izvor: http://www.rdks.org.rs/sta-je-registar.html
Često se u domenu terapije matičnim ćelijama pominje i „regularna” ćelijska terapija. Da li mislite da je ispravno mezenhimske stromalne ćelije nazivati matičnim? Koliko se one zapravo razlikuju od fibroblasta?
Pa vidite, u populaciji stromalnih ćelija koje imaju spoljašnji aspekt fibroblasta ima matičnih ćelija koje su multipotentne i poseduju visok proliferativni potencijal. Zatim, tu ima bipotentnih i monopotentnih opredeljenih progenitora, a pre svega ćelija koje su krenule putem sazrevanja, dakle, i fibroblasta. Pojam „matičnosti” je vezan za funkcionalno stanje ćelije, tako da sa biološke i naučne tačke gledišta pogrešno je ovu funkcionalno heterogenu populaciju nazivati „mezenhimalne matične ćelije”. Taj termin treba rezervisati samo za one ćelije u populaciji mezenhimalnih stromalmih ćelija koje imaju visok proliferativni kapacitet (koji uostalom proizilazi iz kapaciteta za samoobnovu) i multipotentnost. Nije, znači, rešenje da tu ukupnu populaciju stromalnih ćelija zovemo ovako ili onako, nego da shvatimo njenu funkcionalnu heterogenost. Tako rezonuje naučnik. Pre par godina na jednom kongresu sam, posle mojih primedbi o heterogenosti populacije i malom broju matičnih ćelija u njoj, diskutovao o ovom pitanju se jednim britanskim ortopedom, privatnikom. On mi je priznao: „Za nas je sam pomen termina „stem cells” u kontekstu predložene terapije marketinški adut, nas u suštini ne zanima da li efekat dolazi od sekrecije koju vrše fibroblasti ili od matičnih ćelija”.
Dva puta se za Vaše ime vezuje epitet „najmlađi” – najmlađi član SLD i najmlađi naučni savetnik u istoriji Srbije. Koliko je teško i naporno bilo uskladiti sve aspekte profesionalnog i privatnog života na tako uspešnom putu? Da li su određena odricanja neizbežna?
To „najmlađi” i „mlad” je „trapassato”. Što Rusi kažu „было дело”. Ja sam sada u šezdesetoj godini i osećam umor. Jeste bilo naporno, nije se sve ni uspevalo uskladiti, odricanja jesu neizbežna… A opet, u suštini, čovek se ponaša i radi onako i ono kako misli da treba i mora. Ipak je čovek sam krojač svoje sreće, ukoliko ga viša sila (prirodna katastrofa, rat…) ne stavi u situaciju da ne može donositi sam svoje odluke.
Mislite li da je fundamentalna nauka donekle zanemarena? Čini li Vam se da su možda i same studije i obrazovanje donekle ukalupljeni i nefleksibilni? Jedan primer za ovo pitanje mogu biti master i doktorske studije koje traju određeni broj godina, iako potrebno vreme za istraživanje često ne možemo predvideti. Postoje li značajne razlike između studiranja u Srbiji i Francuskoj?
Za odgovor na ovo pitanje potreban je prostor jednog celog intervjua, pa i celog broja. O ovom problemu sam napisao knjigu sastavljenu iz pedagoškog i sociološkog dela koju nikada nisam objavio. Njen naslov je „Fiziologija između Scile i Haridbe, naučna misao, posthumanizam i menadžersko društvo”. Iz naslova je i vidljivo na koja pitanja sam senzibilisan do nivoa alergijske reakcije.
U neoliberalnom poimanju stvarnosti, pravo na postojanje pripada samo onim aktivnostima koje neposredno donose profit. U odnosu na našu temu, to znači da se pod imenom „nauka” protura razvoj i inovacija, a to su aktivnosti veoma različite od nauke. Naime, dok nauka podrazumeva intelektualnu disciplinu u kojoj se specifičnom metodologijom (hipoteza – testiranje (eksperiment) – prihvatanje/odbacivanje hipoteze) nastoje otkriti tajne (prirode u našem slučaju), razvoj ima zadatak da na bazi naučnih otkrića dovede do upotrebljivih procedura ili sredstava. Inovacija, pak, predstavlja kvalitativno poboljšanje jednog procesa, koje veoma često nema veze sa naučnim otkrićem, nego je rezultat pragmatičnog posmatranja i uočavanja slabih tački tog procesa tokom njegovog odvijanja. Znači, naučno otkriće može biti na prvi pogled neprimenljivo, ali u krajnjem daje široku bazu na osnovu koje se razvojem može doći do velikih pomaka. Ali, za to je potrebno vreme i odgovarajući nivo razvoja civilizacije. Ono po pravilu ne daje povratak investicije, niti profit u kratkoročnom i srednjeročnom periodu. Često je potrebna akumulacija više otkrića za iniciranje razvojnog procesa. Naučna misao (ideja), budući da je nepredvidiva, nije podložna planiranju i standardizaciji i zbog toga je praktično izopštena iz neoliberalnog univerzuma. Zato pod naukom prolazi ono što se može planirati i što obezbeđuje povratak investicije, a to je razvoj. Uporedo sa izopštavanjem nauke i naučne misli iz neoliberalne stvarnosti, klasa naučnika je osuđena na izumiranje: lišena je svake moći i značaja, potčinjena je menadžerskoj klasi koja je neuporedivo manje obrazovana i koja je potpuno nesposobna za razumevanje naučnih problema (čak nije svesna njihovog postojanja)… Na značaju dobija komunikacija i marketing, gubi se kompleksnost u korist populističke banalizacije, kompetentnost se poistovećuje sa popularnošću… U takvim uslovima naučnici mutiraju u razvojne inženjere, a menadžerska klasa usmerava i podržava samo one aktivnosti na kojima se zaradjuje…
U ceo taj sistem uklopljena je i „evolucija” univerzitetske nastave koja, u većini zemalja tzv. „zapadne civililizacije”, gubi svoj intelektualni nivo i konceptualni aspekt i usmerava se u „korisna znanja” ili još bolje na „znati uraditi” i „uraditi”, u skladu sa Milerovom piramidom čija baza („znati”) više nije aktuelna. Drugim rečima ide se na stvaranje kadra koji je u stanju obavljati praktične radnje sa malo ili bez ikakve konceptualne i naučne podloge. A to znanje, ta konceptualna podloga je upravo nekad bila razlika izmedju npr. mehaničara i inženjera, izmedju bolničara i lekara itd. Tome i doprinosi i delimični ili totalni prelazak nekih univerziteta sa „lecture-based learning” na „problem-based learning” ili „project-based learning” kao ekstremnog vida kontekstualizacije, koja je sama po sebi izvandredno pozitivan pedagoški princip. Problem je što se na ovaj način ne obezbedjuje integralnost discipline i tzv. „transferzalne discipline” (fiziologija, biohemija…) se više ne predaju kao celine nego su rasparčane po „kontekstima” sa namerom da se uče „usput” i neosetno. U praksi, to dovodi do njihovog iščezavanja i zanemarivanja. Tako npr. u Francuskoj, neko ko je master biologije veoma često nikad nije učio sistematiku kičmenjaka ili opštu fiziologiju (birao je sadržaj prema svojim afinitetima i nakupio potreban broj „kredita”). Univerzitetski pristup je neuporediv sa onim u Srbiji gde se, i pored prihvatanja Bolonjske deklaracije ostalo privrženo „lecture-based learning”, gde su se transferzalne discipline očuvale, gde postoji standardni program za određeni studijski profil što, po mome mišljenju, nije uopšte loše. ali nije dobro da se taj princip održava i na nivou doktorata: doktorat je pre svega „project-based learning” i doktorant ulazi u nauku i uči svoju disciplinu kroz istraživački projekat. Tako da je totalno deplasirano i kontraproduktivno obavezivati ga da sluša predavanja i polaže ispite kao da je prva ili druga godina studija. To u Francuskoj ne postoji, ali zato postoji obaveza da se doktorat završi za 3 godine ili izuzetno 4, ako postoji opravdan razlog i pri tome nađe rešenje da student prima platu jer doktorant mora biti zaposlen preko univerziteta u trajanju teze. I to vremensko ograničenje je ozbiljan problem jer doktorant mora manično da radi eksperimente da proizvede rezultate i objavi ih (u praksi, te radove retko kadi napiše doktorant, tu mentor „poturi svoja leđa”), što doktoranta usmerava na tehnicizam pre nego na naučni aspekt. On nema vremena da čita i da konceptualizira širi kontekst, a kamoli da savlada veštinu sinteze i naučnog pisanja. Taj sistem, opet se vraćamo na osnovni problem, ne deluje u korist naučne misli, već u korist neoliberalnog sindroma u kome je naučnik u stvari jedan visoko kvalifikovani tehničar. Znači, najbolje bi bilo ono što ne postoji, zlatna sredina: Doktorat bez predavanja i ispita, ali sa dovoljno vremena da se student udubi u naučnu problematiku i konceptualizaciju. Ovde postoje i neki kursevi koje doktorant može da odabere, ali oni nemaju ni volumen ni značaj predavanja i ispita. Ti kursevi su praktične orijentacije i vezani su za komunikaciju, prezentaciju i slično. Po mome ukusu, ovde forma dobija primat nad suštinom i to nije dobro. Postoji i taj aspekt marketinga i komunikacije koji je takođe odraz ideologije aktualnog momenta. Pre par godina sam bio na promociji doktorata Univerziteta u Bordou kao mentor jedne teze i zapanjio sam se kad sam video da novopečeni doktori izlaze na binu uz zvuke muzike iz špice „Game of the Thrones”… Ovaj princip „korisnog znanja” je zavladao u Francuskoj sredinom devedesetih godina dvadesetog veka, kada je reč „fakultet” („faculté”) zamenjena sintagmom „Unité de Formation et de Recherche”. Do tada se za proces savladavanja znanja na univerzitetu koristila reč „étude” (studiranje), a ne reč „formation” (obuka), čime je suštinski zaokret semantički sankcionisan.
Što se tiče studija medicine, one su toliko različite u odnosu na one u Srbiji da se može reći da su totalno neuporedive.
Autor ste nekoliko književnih dela, poput zbirke pesama „Sazvučja” i zbirke proze „Bukovi i šare”. Odakle potiče Vaša ljubav prema književnosti? Postoji li književnik koji Vam je bio inspiracija ili uzor? Takođe, mislite li da kreativnost u stvaralačkom procesu, bilo umetničkom ili istraživačkom, može biti glavna spona između ove dve Vaše strasti?
Poeziju sam počeo pisati kao student, ne iz ljubavi prema književnosti, nego iz potrebe da iz sebe izbacim emotivni naboj koji me pritiskao, a prozu sam počeo da pišem posle jednog čudnog sna, u kome mi je glumac Ljuba Tadić rekao da dobro pišem. Ne šalim se, uistinu. Taj san sam snio kad je glumac preminuo, a ja nisam znao da se to desilo sve dok nisam sledeće večeri kasno video vest na televiziji. Taj događaj sam opisao u priči „Glumčeva poruka” koju je objavio „Književni Magazin” 2005. godine. Od tada, kad god sam nešto napisao bilo je to iz potrebe da kažem nešto, da ispustim iz mene naboj, da mi bude lakše. Uspevaju mi kratke priče, ali ima tu i pripovetki kompleksnije strukture. Naročito sam zadovoljan pripovetkama „Leptir” (Letopis Matice Srpske) i „Priče Franca Lipica” (Trag). Ova druga je prolog za roman „Nastavljam na Zapad”, koji nisam završio i za koji se nadam da ću doći u situaciji da ga završim. Za mene je pisanje sasvim druga vrsta izazova od naučnog istraživanja i objavljivanja naučnih radova. Prava književnost je fikcija, to je postupak u kome pisac gradi kule i gradove i „laže” tako uverljivo, kao da sipa iz rukava i pri tome kod čitaoca budi maštu, pobuđuje osećaj zadovoljstva, izaziva širok spektar emocija do te mere da čitalac i ne postavlja pitanje je li to istina ili nije. Literarno pisanje je implicitno, uvek ostaje nešto čitaocu da domisli, da stavi tačku na „i”. I tu je suštinska razlika izmedju pisanja naučnog saopštenja i literarnog dela, jer naučno saopštenje mora da je kratko, maksimalno eksplicitno i da ne ostavlja prostora ni za kakvu interpretaciju namere pisca. Samim tim, naučnik nema isti osećaj kao pisac. Kad pišem, osećam neku vrstu posebnog zadovoljstva i počinjem da živim u imaginarnom svetu koji stvaram. Zbog toga nisam u stanju ni da završim romane (imam dva u nastajanju), jer roman, kao duža književna forma, zahteva više dana i nedelja dokolice, period u toku koga mogu da živim u tom mom imaginarnom svetu i opštim sa likovima. Taj luksuz nemam jer moje vreme pripada mome pozivu – radim i stvaram naučne rezultate. Ja ne vidim neku sponu između te dve „strasti” (mada je teško govoriti o nečemu što vam je profesija, kao o „strasti”), osim možda tog čina kreacije u njegovom arhetipskom smislu.
dr Zoran Ivanović
Izvor: https://www.nezavisne.com/kultura/knjizevnost/Promovisana-knjiga-prica-Zorana-Ivanovica/368800
Već kao adolescent pročitao sam sva Remarkova dela, a neka od njih i danas čitam po ko zna koji put, uglavnom svakog leta kad se nađem u porodičnoj kući iz koje sam pohađao osnovnu školu i gimnaziju. Moj susret sa Remarkom bila su sabrana dela u izdanju kuće „Otokar Keršovani” Rijeka, a prevod je bio hrvatski. Kasnije, kad sam „Trijumfalnu kapiju” čitao na francuskom, osetio sam tu istu vibraciju, tu frekvenciju izraza, što znači da je taj hrvatski prevod bio odličan… Osim Remarka izuzetno sam voleo Hesea, a i mnoge druge pisce. Svojevremeno me je oduševio roman „Parfem” Patrika Ziskinda. Njega sam čitao na francuskom. Od svih likova, na moj život je verovatno najviše uticao doktor Ravic iz “Trijumfalne kapije”, a možda je i Remarkov stil pisanja delovao na mene, tj. na moj stil.
Kroz Vaša dela često se provlači motiv ljubavi prema zavičaju. Nedostaje li Vam domovina? Koliko je teško bilo navići se na život u sasvim novoj sredini?
U jednom periodu sam oživeo pedesetak epizoda iz moga detinjstva i to je sabrano u zbirku priča „Bukovi i Šare”. To nije fikcija, nego biografsko-dokumentarna proza, malo deformisana kroz durbin vremenske distance. Ta knjiga je u izdanju beogradskog ARTE-a izašla u dva izdanja. O detinjstvu sam pisao drugačijim stilom nego što pišem fikciju. Uglavnom mene sad povezuju sa tim stilom, a to je samo jedna od mojih „varijanti”. Verujem da zavičaj kod čoveka zauzima posebno mesto. U normalnim uslovima to je neko utočište u koje se vraćamo da se regenerišemo, da se operemo od prljavštine adultnog sveta, da napunimo baterije. Ja sam izuzetno srećan čovek, jer je moj zavičaj detinjstva malo mesto na reci Drini koje čine škola, zadružni dom sa sušarom za šljive i magacinom za otkup plodova, crkva, lugarska kuća, pošta, dve prodavnice, dve kovačnice, dve vodenice, kafana i nekoliko porodica starosedelačkog stanovništva, jedna rečica koja se uliva u Drinu, jedan potok, šuma, livade, proplanci, dva mosta i makadamski put. Većina stanovnika – učitelji i nastavnici. Sve zajedno se uklopilo u epohu kad je u SFRJ počelo da se živi bolje… Jeste, kad mi je teško vraćam se ja u moj zavičaj. A opet, čovek ima sreću da nije kao biljka, korenom ukopan u tlo, te može da se kreće Zemljinim šarom i zabada svoj nos tamo gde ni u snu ne misli da bi mogao stići. Meni nikad nije bio problem da se naviknem da živim u novoj sredini. Uvek sam nastojao da moje posebnosti u toj sredini budu uočene, kao nešto što im daje dodatnu vrednost i to je uvek uspevalo.
Bukovi i šare – Zoran B. Ivanović
Itvor: https://www.upsmedia.ba/vijesti/zoran-ivanovic-promovisao-knjigu-bukovi-i-sare-u-bratuncu
I za kraj, postoji li nešto što biste poručili našim čitaocima, studentima i mladim naučnicima koji su tek zakoračili na svoj istraživački put?
Voleo bih da budu istrajni u svojoj borbi da postoje, da se bave naukom, da ne budu pasivni i da ne dozvole da ih porobljava i gazi „menadžerska klasa”. Umesto da dozvole da ih pretvaraju u marketinške pripravnike, treba da postanu svesni svoje vrednosti, da ne budu pasivni, da se organizuju i da pronicljivo okrenu situaciju u svoju korist, te da valorizuju svoj rad i trud. Ne treba nikome da dozvole da ih eksploatiše samo zato što vole to što rade. Na tom ispitu su pali učitelji moje generacije koji su totalno pasivno i servilno dozvolili da moja generacija nastrada, ne iz loše namere, nego iz „gospodstva”, a mi se nismo dobro snašli i shvatili smo o čemu se radi tek kad je završen „rat klasa” za koji nismo shvatili ni da se vodi. Treba se osvestiti i shvatiti da nam ništa ne pripada automatski, nego da se za svoj status mora boriti i izboriti.
