Hilandarski medicinski kodeks i srpska srednjovekovna medicina

U Galeriji Prirodnjačkog muzeja na Kalemegdanu, u toku je izložba pod nazivom Hilandarski medicinski kodeks i srpska srednjovekovna medicina, koja je otvorena krajem decembra prošle godine. Ova izložba posetiocima pruža mogućnost da prate napredak i razvoj srpske medicine koja danas ima tradiciju dugu 800 godina. Postavka izložbe obuhvata rukopis Hilandarski medicinski kodeks, jedan od dragocenih dokumenata srpske srednjovekovne medicine, kao i lekovita sredstva iz prirode (biljnog, životinjskog i mineralnog porekla), koja su bila dostupna u srednjem veku u Srbiji. Pored toga, posetioci imaju priliku da vide još neke srednjovekovne eksponate sa našeg područja, poput hirurškog noža, svrdla za vađenje metaka, pinceta, naočara lekara, skalpela, itd…

Priča naše srednjovekovne medicine započinje kada pred kraj druge polovine 12. veka Sveti Sava u Hilandaru osniva prvu srpsku bolnicu.
Izvor fotografije: Časopis „Simbioza“

Nastanak i razvoj medicine

Radoznali posetioci dobili su priliku da prate put razvoja medicine, od njene magijske, pa sve do naučne primene. Magijska i animistička medicina zasnivale su se na „beloj i crnoj“ magiji i verovanju da bolest izazivaju zli duhovi koje je potrebno oterati vradžbinama i bajanjem. Tradicionalna i narodna medicina bazirale su se na korišćenju biljaka u lekovite svrhe. Vrednost droga, umesto od njenog lekovitog dejstva, zavisila je od toga kojom rukom je biljka brana, u koje doba dana i kog dana u nedelji. Verska medicina obeležila je stari i srednji vek. Čovek je prirodu shvatao kroz božanstva, a bolesti su lečene molitvama. Naučna medicina vezuje se za savremeno doba, a utemeljena je naučnim principima i istraživanjima, kao i modernim tehnologijama za dijagnostiku i lečenje. Takođe, posetioci mogu da se upoznaju i sa medicinom starog sveta koju su praktikovale drevne civilizacije Kine, Indije, Egipta, antičkog Rima…

Postavka lekovitih biljaka koje su koristili srednjovekovni Srbi
Izvor fotografije: Časopis „Simbioza“

Hilandarski medicinski kodeks

Glavni eksponat izložbe predstavlja Hilandarski medicinski kodeks, jedinstvena zbirka medicinskih i farmakoloških spisa. Ovo je bio standardni priručnik u srpskim srednjovekovnim bolnicama, sastavljen iz teorijskih i praktičnih uputstava za lečenje. Čitajući kodeks, dolazimo do zaključka da se tadašnja medicina razvijala pod uticajem antičkog sveta, i da je bazirana na lekarskom učenju Hipokrata, Galena i Aristotela, što nam govori da je naša srednjovekovna medicina, za ono vreme, bila na evropskom nivou.

Hilandarski medicinski kodeks
Izvor fotografije: Časopis „Simbioza“

Spisi Hilandarskog medicinskog kodeksa obuhvataju nekoliko poglavlja, među kojima je glavno ono vezano za dijagnostiku. Osnovni način da srednjovekovni lekar postavi dijagnozu bio je putem opipavanja pulsa i ispitivanja mokraće. Tu su i spisi o zaraznim bolestima koje su zahvatile Balkan, poput kuge koja je stigla sa turskim osvajačima, velikim i malim boginjama, sifilisom, besnilom i leprom. Deo Kodeksa obuhvata i farmakološke spise koji sadrže detaljne opise prostih i složenih lekova (ulja, masti, pilule, emplastri i sirupi), kao i farmakoterapiju i toksikološke spise.

Digitalno izdanje rukopisa Hilandarski medicinski kodeks možete čitati na sajtu biblioteke Matice srpske
Izvor fotografije: Časopis „Simbioza“

Srednjovekovna lekovita bašta

Posetioci izložbe imaju priliku da vide veliki broj lekovitih biljaka koje su naši preci koristili, kako u herbarizovanom, tako i u usitnjenom obliku, dok zidove galerije ukrašavaju neverovatne botaničke ilustracije. Izložbom se naglašava vrlo važna uloga koju je flora imala u srpskoj narodnoj medicini. U narodu se verovalo da je za svaku bolest nikla po bar jedna biljka koja će poslužiti kao lek. Upravo ovo verovanje dovelo je do ekspanzije znanja o raznovrsnosti biljaka, njihovom poreklu, vrsti staništa koje naseljavaju, sezoni njihovog branja, kao i o značaju lekovitog potencijala koji pružaju.

Deo botaničkih ilustracija autora Bore Milićevića koje posetioci imaju priliku da vide
Izvor fotografije: Časopis „Simbioza“

Sušene biljke koje su ulazile u sastav lekovitih preparata
Izvor fotografije: Časopis „Simbioza“

Biljke su se koristile sveže, odmah nakon branja, ili bi se pre upotrebe sušile i usitnjavale u prah. Pri pravljenju lekova, mogla je biti upotrebljena cela biljka ili njeni nadzemni (stablo, list, cvetni pupoljci, plod ili seme), odnosno podzemni delovi (koren, rizom ili lukovica). Nakon što je lekar postavio dijagnozu, sledi prepisivanje receptura:

• „Bosiljak skuvati u vinu i tu dodati nekoliko smokava, pa ponovo prokuvati. Procediti i dati bolesniku da pije protiv kašlja i nazeba.“
• „Temperaturu bolesniku možeš da sniziš sirćetom pomešanim sa lekovitim biljem.“
• „Mala deca koja ne mogu da spavaju neka piju malo praha od maka sa kozjim mlekom, biće im od pomoći.“

Srednjovekovna lekovita bašta ‒ neke od često uzgajanih biljaka bile su bosiljak kao sveta biljka starih Srba, majčina dušica, matičnjak, vinova loza, nana i mandragora, čija je upotreba dovodila do izmenjenog stanja svesti
Izvor fotografije: Časopis „Simbioza“

Koje su se još lekovite supstance koristile?

Pored biljaka, deo postavke obuhvata još neke lekovite supstance koje se mogu naći među stranicama Kodeksa. Mnogima su najinteresantnije one recepture čiji su sastojci životinjskog porekla. Neki od lekova koje bi lekar prepisao svom pacijentu danas nam deluju kao magični napici iz bajki ili recepti koje su osmislile ozloglašene veštice iz Salema. Lekar bi za lečenje epilepsije preporučio ispijanje gavranovih jaja, dok je vučje meso bilo lek za duševno obolele. Prah pripremljen od jelenjeg roga odličan je protiv vašljivosti, a takođe se pominje izmet od koze i krv od vepra protiv opadanja kose. Bilo je još neobičnih sastojaka koje su srednjovekovni Srbi koristili pri lečenju, poput mozga jelena, masti iz jagnjećih pluća, guščijeg pera, korala…

Supstance životinjskog porekla ‒  smatralo se da je kastoreum (sekret žlezde dabra, Castor fiber) odličan lek protiv bolesti živaca.
Izvor fotografije: Časopis „Simbioza“

U sastav složenih lekova ulazile su često i supstance mineralnog porekla, a za koje danas znamo da imaju jako toksična dejstava ‒ amonijak bi lečio kašalj i dečije gliste, olovo je bilo dobro za otok i čišćenje rana, pominje se i nafta za zapaljenje zglobova. Bilo je tu i bakra, sumpora, stakla protiv svraba, lapisa, magnetita, gline, negašenog kreča, dok medicinski spisi navode da zlato ima bolje osobine od bilo koje druge rude. „Zlato ima dobre osobine. Svako jelo kuvaj sa zlatnim dukatima pa ih izvadi pre nego što jelo služiš.“ 

Neke od supstanci mineralnog porekla koje su deo izložbe
Izvor fotografije: Časopis „Simbioza“

Pristup pacijentu i neobične metode lečenje

Medicinski spisi poštovali su Hipokratove preporuke i poručivali su da tokom posete lekar treba da bude obazriv i da prvo razgovara sa bolesnikom. Pre dijagnoze, lekar mora da obrati pažnja na opšte stanje (habitus) svog pacijenta i da čuje o njegovim navikama i ishrani, kao i o lekovima koje je možda već uzimao. „Tek onda je vreme da se upozna sa onim što je unutra, što kucka, pulsira, teče, struji i pokreće organizam“, navodi se u Kodeksu. 

Trepanacija je jedan od najstarijih vidova hirurškog zahvata kojim bi se odstranio deo lobanje radi lečenja, najverovatnije usled epilepsije, a često praćen infekcijama i smrtnim ishodom
Izvor fotografije: Časopis „Simbioza“

Kako bi pomogao svom pacijentu, lekar bi nekada prepisao vrlo neobične tehnike koje su više ličile na akrobacije, nego na metode lečenja. Da bi bolesnik izlečio jak kašalj, njega bi vezali za noge da visi naopako, pri čemu bi on udisao dim koji isparava od gorućeg auripigmenta, jedinstvene vrste rude. Groznica je zahtevala od pacijenta da u obe ruke uzme sveće, a zatim bi se oko njega okupili ljudi čiji je zadatak bio da prave što veću buku kako bi se bolesnik osećao bolje. Među srednjovekovnim lekarima se verovalo da nema bolesti koju ne može sprečiti flebotomija (puštanje krvi). Valjalo je krv puštati dva puta tokom godine, u jesen a zatim i u proleće, a poseban vid ove terapijske metode bio je uz pomoć pijavica. „Time će se iz organizma odstraniti suvišna količina krvi i štetni „dimovi“ (pneume) koji se nalaze u njoj“, detaljno je opisano u medicinskom kodeksu.

Galerija Prirodnjačkog muzeja na Kalemegdanu na dan otvaranja izložbe
Izvor fotografije: Časopis „Simbioza“

Cilj izložbe je da se javnosti predstave medicinska i farmakološka znanja srednjeg veka i da se dokaže da je lečenje u srednjovekovnoj Srbiji ipak zasnovano na dostignućima tadašnje naučne medicine, nasuprot verovanju da su jedini vid terapije bili magijski rituali. Vrata Galerije Prirodnjačkog muzeja otvorena su svakog dana za posetioce, osim ponedeljka, a uz indeks, ulaz za studente je besplatan. Postavka izložbe će trajati sve od juna ove godine.

Izvori teksta:

• https://nhmbeo.rs/izlozba-hilandarski-medicinski-kodeks-i-srpska-srednjovekovna-medicina/ 
• Hilandarski medicinski kodeks, Narodna biblioteka Srbije; Republički zavod za međunarodnu naučnu, prosvetnu, kulturnu i tehničku saradnju; Dečje novine. Beograd, Gornji Milanovac, 1989. 

Izvor fotografija: Časopis „Simbioza“