Endemične i ugrožene biljne vrste Stare planine
O Staroj planini i njenoj zaštiti
Stara Planina već decenijama unazad predstavlja nešto mnogo više od samog odmorišta i obične ski-staze. Nalazi se u jugoistočnom delu Srbije pružajući se od Zaječara na severu, sve do Dimitrovgrada na jugu, oivičena dolinama Timoka i Pirotskom kotlinom sa zapada i bugarskom granicom sa istoka.
Osamdesetih godina prošlog veka podneti su i ubrzo prihvaćeni prvi zahtevi o zaštiti 7 specijalnih rezervata i 3 spomenika prirode na teritoriji opština Pirot i Knjaževac. Desetak godina kasnije, 1997. na zahtev Zavoda za zaštitu prirode Srbije, Vlada Republike Srbije donela je Uredbu o zaštiti parka prirode „Stara planina”, čime je stavljena pod zaštitu kao prirodno dobro od izuzetnog značaja. Godine 2022. Stara planina zvanično postaje nacionalni park, područje sa najvišim stepenom zaštite i velikim bogatstvom u vidu diverziteta biljnih i životinjskih vrsta. Iako se i dalje vode političke borbe u vezi sa izgradnjom mini-hidroelektrana, kao i sa otvaranjem novih rudnika, ovaj korak većeg nivoa zaštite je nesumnjivo značajan za očuvanje životne sredine ovog dela Srbije.
Nacionalni park “Stara planina”
Površina samog nacionalnog parka iznosi nešto više od 142.000 hektara i na ovom delu je, prema nezvaničnim podacima, registrovano 1195 taksona vaskularnih biljaka (lat. Tracheophyta) i čak 51 vrsta mahovine (lat. Bryophyta). Diverzitet flore na teritoriji Srbije je nesumnjivo veliki, pri čemu se mogu naći i mnoge vrste biljaka koje rastu samo ovde ili su pak toliko retke i malobrojne da potpadaju u grupu (prema IUCN-u) ugroženih i kritično ugroženih, pa su zbog toga upravo one najznačajnije za očuvanje pomenute raznovrsnosti.
Neke od endemičnih i ugroženih vrsta
Vrste označene kao prirodne retkosti nalaze se u broju većem od 100, gledajući Staru planinu i njene obronke. Dotaći ćemo se par najzanimljivijih i značajnijih vrsta koje, ujedno sa diverzitetom, igraju veliku ulogu u kreiranju unikatnosti ovog bogatog područja.
Na početku „crvene liste” svakako se mora pomenuti krilasti zvončić (lat. Campanula calycialata) kao vrsta za koju se smatra da je iščezla, dok neki tvrde da i dalje postoji. Zanimljivo je to da se mogla naći samo na malom lokalitetu „ispod” vrha Babin zub. Pre desetak godina, bilo je javljeno da je na mestu gde je ova vrsta bila pronalažena izgrađen vidikovac za potrebe ljudi čime je uništeno prirodno stanište zvončića, a time se i on sam izgubio. Ovo nam govori da čovekov napredak u vidu infrastrukture i turizma jeste primetan, ali čini se, nauštrb ekstinkcije jedne vrste. Prema rečima istraživača koji su otkrili ovu vrstu, V. Ranđelović i B. Zlatković, jedva da je bilo 10 jedinki u samom trenutku njenog otkrivanja.
Krilasti zvončić (lat. Campanula calycialata)
Izvor: https://4.bp.blogspot.com/-iF_ZWoowXqc/TvnbgiRMVPI/AAAAAAAAD4s/ZzCZEnS60D8/s1600/zvoncic.jpg
Pored par vrsta sisara mesojeda koji nastanjuju područje Stare planine možemo naći i par vrsta mesoždernih biljaka. U pitanju su reliktne vrste rosulje — Drosera rotundifolia i vrsta iz roda Pinguicula, mala biljka cveta plave boje, u narodu poznatija kao masnica ili debeljača. Ne samo da su ove fascinantne vrste koje jedu sićušne insekte retke, već nastanjuju i najređe tipove vlažnih ekosistema koji im pogoduju za rast i razvoj. Sve veće isušivanje močvara i tresetišta, kao i nekontrolisana upotreba pesticida, doveli su do znatnog smanjenja brojnosti ovih biljaka, pa su i zbog toga zakonom proglašene za strogo zaštićene vrste.
Drosera rotundifolia
Često lepotu povezujemo sa nečim što je retko, pa tako imamo i vrste čiji cvetovi odišu nestvarnom lepotom, a opet spadaju u grupu ugroženih i retkih vrsta, kao na primer više vrsta orhideja.. Izdvaja se jedna od njih- gospina papučica (lat. Cypripedium calceolus), cvet braon-žute boje, ugrožen usled branja radi obične dekoracije Još jedan pripadnik familije orhideja koji je ugrožen jeste tresavski kaćun (lat. Dactylorhiza cordigera), zatim patuljasta perunika (lat. Iris danfordiae), šumski ljiljan (lat. Lilium martagon), runolist (lat. Leontopodium nivale), lincura (lat. Gentiana lutea), stepski božur (lat. Paeonia tenuifolia) i, kao kruna diverziteta flore Srbije, Natalijina ramonda (lat. Ramonda nathaliae) i srpska ramonda (lat. Ramonda serbica) živi fosili, reliktne vrste sa velikim istorijskim značajem za Srbe. Simbolika ovih jedinstvenih cvetnica je višestruka, kako zbog staništa, tako i zbog samih imena.
Kako sprečiti nestajanje i ugrožavanje vrsta?
Bez biljaka ne bi bilo života na Zemlji. Ugrožavanje biljnih vrsta i njihovog staništa direktno utiče i na životinje koje dele stanište zajedno sa njima. U tu grupu spadaju i ljudi. Edukacija o nivoima i načinima zaštite, kao i o tome koje vrste su ugrožene neposrednim uticajem čoveka, svakako može pomoći u zaštiti svih grupa organizama. Danas postoje brojne nevladine organizacije koje vredno rade na zaštiti životne sredine Stare planine i većina njih imaju sedište u gradu Pirotu.
Izvori:
