Hiperparazitoidi — tajni putnici

Kada su gusenice leptira Melitaea cinxia introdukovane na malom ostrvu Sotunga u arhipelagu Aland, naučnici su želeli da prouče na koji način će se leptiri raširiti. Ono čemu se istraživači nisu nadali je to da bi uvođenje ove vrste leptira dovelo do pojave još tri vrste, koje su iznikle iz leptira, poput ruskih lutaka.

leptir Melitaea cinxia

Izvor slike: https://observation.org/species/671/ 

larva Melitaea cinxia

Izvor slike: https://www.ukbutterflies.co.uk/species.php?species=cinxia 

Neke od gusenica su u sebi nosile parazitsku osu, Hyposoter horticola, koja se izleže iz gusenice pre nego što ona može da se učauri i postane leptir. Unutar nekih od ovih malih osa živeo je još jedan još manji, ređi parazit, „hiperparazitoidna“ osa poznata kao Mesochorus cf. stigmaticus koja ubija parazitsku osu otprilike u isto vreme kada ona ubija gusenicu i izlazi 10 dana kasnije iz trupa gusenice.

parazitsku osu Hyposoter horticola polaže jaja

Izvor slike: https://www.researchgate.net/figure/Female-Hyposoter-horticola-parasitizing-a-Melitaea-cinxia-egg-cluster-This-fig-ure-is_fig1_279195435 

U čitavom domaćin-parazit lancu našla se i bakterija koju nose ženke ose H. horticola i koja se prenosi na njeno potomstvo. Wolbachia pipientis, nama još uvek nepoznatim mehanizmom, povećava podložnost parazitske ose da na njoj parazitira mala parazitska osa M. stigmaticus, koja može da živi samo na osi H. horticola.

bakterija Wolbachia pipientis

Izvor slike: https://en.wikipedia.org/wiki/Wolbachia 

„Populacija Melitaea cinxia je imala neverovatne padove u poslednjih 30 godina i očekivali smo da će biti veoma niske genetske raznolikosti u narednih nekoliko godina“, izjavila je En Duploui sa Univerziteta u Helsinkiju i glavni autor studije. „Ali izgleda da se ovaj leptir nekako oporavlja od izolovanih padova populacije, a genetska raznolikost na Alandu je i dalje impresivno visoka“.

Pretpostavlja se da su paraziti na ostrvu preživeli zahvaljujući svojim vrhunskim letačkim veštinama. Za razliku od mnogih leptira, M. cinxia je loš letač i pojedinci koji prirodno žive na susednim ostrvima ne mogu leteti više od oko 4,3 milje preko otvorenih voda do Sotunge, pa se ne mogu pridružiti drugim populacijama.

Evidentno je da je sićušna parazitska osa H. horticola mogla da leti ili da bude nošena jakim vetrovima da bi se kretala između ostrva u arhipelagu Aland. Od kako je H. horticola slučajno uneta na Sotungu, osa je otkrivena i na drugim ostrvima na severu, gde ranije nije zabeležena. Ove vrste pokazuju sličnosti u genotipovima sa populacijom sa Sotunge, što sugeriše da potiču od osa koje su slučajno unete na ovo ostrvo.

Duploui kaže da bi studija, koja je objavljena u „Molekularnoj ekologiji“, mogla poslužiti kao upozorenje projektima koji žele da ponovo uvedu ili obnove retke vrste, pokazujući kako se lako drugi organizmi, ili patogeni, mogu slučajno osloboditi pored ciljne vrste.

Životni ciklus hiperparazitoida

Izvor slike: https://www.sciencelearn.org.nz/resources/2770-parasitoid-wasp-life-cycle 

„Ponovno uvođenje ugroženih vrsta se radi iz najbolje namere, ali moramo mnogo da naučimo o vrstama koje ponovo uvodimo i staništu u koje želimo da ih uvedemo pre nego što to učinimo“, kaže ona.

Dok su M. cinxia i sa njima povezani parazitoidi preživeli uprkos svim izgledima na Sotungi, Duploui kaže da su populacijski padovi, obično uzrokovani sušom na ostrvu, takođe pokazali opasnosti od klimatske krize. Više suša moglo bi da izazove redovnije padove i gubitak genetske raznolikosti od koje leptir i njegove zavisne vrste ne bi mogle da se oporave.

Istraživači prebrojavaju populaciju M. cinxia svakog septembra, kada su njene društvene gusenice veoma vidljive. „Leptiri su još uvek tu, ali trenutno su uslovi zaista teški zbog suše“, kaže Duploui. „Svake godine smo zaista zabrinuti da ih neće biti, ali, srećom, su još uvek tu“.

Izvori: