Magija Imele

Decembar. Magični, praznični mesec… Među sveopštim sivilom hladnih ulica, pogled zaokupljuju živopisni prozori i ulazi  bogato okićeni i često uokvireni umetnim ili prirodnim granama žbunaste, zimzelene biljke – imele. 

Opis biljke

Evropska imela (Viscum album L.) je zimzelena, poluparazitska biljka koja se obično može naći na različitom drveću. Raste na granama i stablima, a od biljke domaćina uzima nutrijente i vodu. Međutim, imela je sposobna i za samostalni život, s obzirom na mogućnost vršenja fotosinteze i produkcije sopstvenih organskih materija.

Grančice imele imaju žuto-zelenu koru, zimzeleni listovi su kožasti, obrnuto jajastog oblika. Ovo je dvodoma biljka, i oba tipa cvetova su bledožute boje. Njihov miris primamljuje mušice, koje vrše oprašivanje.

Rasprostiranje semena vrši se uglavnom uz pomoć ptica (najznačajniji je drozd imelaš, Turdus viscovorus). Plod je bela, sluzava i lepljiva bobica. Ptice se hrane sočnom bobicom, dok tvrdo seme prolazi kroz crevni trakt i prilepljuje se, zahvaljujući sluzi, na novu granu. Ptice često ulepe svoj kljun u sluz bobica i trljaju ga o granu pokušavajući da se oslobode, što posmatraču može delovati kao da ptica  „ljubi”  stablo.  

Hemijski sastav

Imela se odlikuje složenim hemijskim sastavom koji varira, naročito u zavisnosti od biljke domaćina na kojoj živi. Kao glavne komponente sadrži: lektine, mnogobrojne fenolne komponente i polipeptide poznate kao viskotoksine. Mnoge studije su pokazale da viskotoksini deluju kao razlagači opni malignih ćelija, dok lektini deluju kao citostatici i zaustavljaju rast malignih ćelija.

Primena

Ova biljka ima jako fiziološko dejstvo i pri upotrebi se uklanjaju bobice, jer su otrovne. Imela se koristi za regulaciju povišenog krvnog pritiska, za ujednačavanje srčanog ritma, protiv arterioskleroze, a takođe deluje i na funkcije pankreasa itd. U narodnoj medicini se primenjuje za lečenje steriliteta, verovatno zbog toga što su plodovi imele puni bele tečnosti slične spermi.

Utvrđeno je da imela ima i antikancerogeno dejstvo. Istraživanja koja se sprovode još od 1917. imaju veoma ohrabrujuće rezultate. U Nemačkoj se ekstrakt imele primenjuje kao komercijalno dostupan lek pri tretiranju kancera. Takođe, u zadnje vreme se sprovode ispitivanja delovanja ekstrakta imele na lečenje virusnih infekcija, između ostalog i HIV virusa.

Verovanja i legende

Keltski sveštenici verovali su da imela nosi magiju, snagu i duh drveta na  kome raste, jer bi tokom zime lišće sa drveta opalo, a jedino bi imelu u njegovoj krošnji odlikovala veličanstvena zelena boja i bele bobice. Iz poštovanja, skidali su je sa drveća samo uz pomoć zlatnih srpova. Keltski kult imele bio je toliko snažan da su se neki običaji vezani za ovu biljku zadržali i do danas. Od davnina se smatrala svetom i lekovitom biljkom.

Imela se spominje u brojnim grčkim i nordijskim legendama.  Jedna od legendi kaže da je bog Badler, sin boginje ljubavi Frige, usmrćen strelom od drveta imele. U dubokoj žalosti  Friga proliva more suza, koje u obliku bisernih kapi padaju na granu imele i zauvek se zadržavaju na njoj. Badler se budi, a zahvalna Friga obećava poljubac večne ljubavi svima koji se ikad nađu pod granom imele.

U srednjem veku grane imele su se kačile na plafon kako bi oterale zle duhove, veštice i požare. Danas, imela je nezaobilazan, tradicionalni dekor u periodu božićnih praznika, naročito u katoličkom svetu. Par koji se sretne ispod grana imele mora da razmeni poljubac, za koji se smatra da donosi sreću i večnu ljubav.

Ovo verovanje može se objasniti time što se imela smatrala simbolom novog života i plodnosti upravo zbog svoje neobične zimske vegetacije, a takodje i brojnim lekovitim odlikama, kao i već pomenutim drozdovim „poljupcem”.

Upravo raznovrsna lekovita svojstva, bilo dokazana ili bazirana na narodnim verovanjima, karakterišu ovu, naizgled, neuglednu biljku kao svojevrsno “drvo života”. Tako imela postaje sinonim novog rađanja i ljubavi u toku prazničnog perioda godine, kao i podsetnik i simbol svih lepih i humanih vrednosti.

 

 

Izvor: