Šta se desilo sa nautilusima?
Nautilusi – bivši gospodari mora?
Ako bi jedna stvar mogla da okarakteriše istoriju kompleksnog života u svetskim morima, to bi bila neprestana promena. Od kada su se složeniji oblici života pojavili u morima tokom kambrijumske eksplozije pre oko 540 miliona godina, ogroman broj životinjskih grupa se pojavio i isto tako brzo nestao, čitavi ekosistemi su se smenjivali nebrojeno puta, a život je nekoliko puta zamalo u potpunosti i nestao. I pored te „dinamičnosti” živog sveta, jedna stvar je bila konstantna skoro 500 miliona godina – prisustvo jedne zanimljive grupe glavonožaca, nautiloida.
Svi smo mi sigurno čuli za nautiluse, bilo učeći o njima na časovima biologije u školi, gledajući ih kako naizgled nespretno plivaju kroz vodu u različitim dokumentarcima ili možda kroz ime poznate podmornice Nautilus kapetana Nema iz svetski poznatog romana Žila Verna „20 000 milja pod morem”. Ono što nam verovatno prvo padne na pamet kada pomislimo na njih jeste to da su jedina recentna grupa glavonožaca sa dobro razvijenim spoljašnjim skeletom. Mada su nekad mora bila puna „oklopljenih” glavonožaca kao što su npr. izumrli amoniti, danas je ostalo samo nekoliko vrsta nautilusa.
Slika 1. Recentna vrsta iz grupe nautiloida Nautilus belauensis
Izvor: https://en.wikipedia.org/wiki/Nautilus
Kada bismo zaplivali kroz skoro bilo koje more pre samo nekih 50 miliona godina, velika je šansa da bismo videli raznovrsne nautiluse kako bezbrižno plivaju u potrazi za sledećim obrokom. Ali pre oko 30 miliona godina nešto je iznenada počelo da isteruje nautiluse iz njihovog globalnog areala. Godinama su naučnici mislili da rešenje ove misterije leži u promenama obrazaca vodenih struja i temperature mora, ali skorija istraživanja nas navode do zaključka da je propast nautilusa ustvari izazvalo nešto znatno… slađe?
Najslađi smrtni neprijatelj
Tokom skoro 500 miliona godina njihovog postojanja, subklasa Nautiloidea je preživela mnogo toga – od svih 5 velikih masovnih izumiranja, pa do pojave skoro svih većih grupa marinskih predatora: ajkula, mozasaurusa, ihtiosaurusa, kitova i svega između. To nas navodi da razmislimo kakvo je to čudovište strašnije od udara meteora i džinovskih ajkula moglo da dovede nautiluse do skoro potpunog izumiranja? Iznenađujuće, odgovor su foke.
Tačnije rečeno, perajari (Pinnipedia) su grupa čija se pojava povezuje sa naglim nestankom većine nautilusa. Poznato je da predator–plen interakcije predstavljaju snažan evolucioni pritisak, što je grupu naučnika 2019. godine navelo na ideju da je uzrok naglog pada brojnosti nautilusa u fosilnim nalazima možda pojava novog predatora. Oni su potom, kroz narednih nekoliko godina, analizirali (kroz razne fosilne nalaze) globalnu distribuciju nautiloida u poređenju sa pojavom i širenjem novih grupa morskih predatora, odnosno grupa Pinnipedia i Cetacea (perajara i kitova), kroz proteklih 66 miliona godina (odnosno čitavu eru kenozoika).
Svoje rezultate su objavili 2022. godine i u njima su zaključili (upoređivanjem paloegeografskih mapa distribucije nautiloida i njihovih predatora) da se nestanak nautilusa sa njihovih staništa širom sveta najviše poklapa sa pojavom perajara na tim staništima. Takođe su primetili da je pojava određenih vrsta iz reda Cetacea imala lokalni uticaj na nestanak nautilusa iz određenih područja, ali u značajno manjoj meri u poređenju sa pojavom vrsta Pinnipedia.
Slika 2. Globalna distribucija nautiloida, roda Aturia, perajara i određenih grupa kitova od kasnog eocena do pleistocena
Izvor: https://onlinelibrary.wiley.com/doi/full/10.1111/jbi.14488
Najraniji fosilni nalazi jasno prepoznatljivih pripadnika reda Pinnipedia potiču iz oligocena pre oko 28 miliona godina, što se poklapa sa početkom pada u brojnosti i rasprostranjenosti nautiloida. Ovaj trend se nastavio do pliocena pre oko 5 miliona godina, kada se rasprostranjenje nautilusa svelo na dubinske vode zapadnog Indopacifika – oblast koja je zbog odsustva perajara postala poslednje utočište nekoliko preostalih nautiloida. Perajari ne samo da su sveli nautiluse sa nekadašnjom globalnom rasprostranjenošću na ovu malu oblast, već su neke analize pokazale da oni sprečavaju recentne vrste nautilusa da se uopšte prošire van te oblasti.
Slika 3. Današnja globalna distribucija nautiloida (crveno) i perajara (plavo)
Izvor: https://onlinelibrary.wiley.com/doi/full/10.1111/jbi.14488
Zašto baš perajari?
Sve ovo nas navodi na pitanje šta to tačno perajare čini tako dobrim lovcima na nautiluse? Ipak su se nautilusi tokom svojih skoro 500 miliona godina postojanja susretali i sa brojnim drugim akvatičnim predatorima, kakvi su npr. mozasaurusi, džinovski morski reptili iz mezozoika čiji su otisci ujeda pronađeni na fosilizovanim ljušturama nautiloida. Sa druge strane, na fosilnim nalazima nautiloida iz kenozoika nisu pronađeni nikakvi tragovi predacije. To, međutim, može da znači da su predatori iz kenozoika, kakvi su perajari, imali efikasniji način lova na nautiluse, ali koji?
Slika 4. Rekonstrukcija izumrle vrste perajara Enaliarctos mealsi koja je naseljavala istok Severne Amerike pre oko 23 miliona godina i verovatno je uticala na nestanak nautilusa iz tog regiona
Izvor: https://en.wikipedia.org/wiki/Enaliarctos
Glavni problem u ishrani bilo kog organizma nautilusima je spoljašnja ljuštura. Probiti je i doći do sočnog, mesnatog dela nije lak zadatak. Ako na to dodamo i činjenicu da je većina nautilusa, recentnih ili izumrlih, generalno manja od 20 cm u dijametru, vidimo da za većinu krupnih morskih predatora, poput mnogih kitova, nagrada jednostavno nije vredna truda. Sa druge strane, perajari su specijalizovani za razbijanje čvrstog omotača i dolaska do mekane unutrašnjosti. Naime, oni za to koriste tehniku probadanja (eng. pierce-feeding technique) kojom zubima probiju ljušturu i onda isisavanjem ili nasilnim trešenjem dolaze do mesnatog tela svog plena. Ovaj način ishrane pokazao se fatalnim za nautiluse.
Na kraju, bitno je pomenuti da nautilusi nisu nestajali bez borbe – oni su razvili brojne adaptacije u pokušaju da se suprotstave perajarima. Naročito zastupljena adaptacija jeste bilo smanjenje veličine, čime bi oni postali manje privlačni za svoje predatore. Jedna grupa nautiloida je posebno dugo pružala otpor perajarima, rod Aturia, za koje naučnici smatraju da su uspešnije izbegavali perajare zbog svojih adaptacija za brzo kretanje, male veličine i neobično brzog reproduktivnog ciklusa. Ali naposletku, i oni su pali pod pritiskom Pinnipedia.
Slika 5. Fosil vrste iz roda Aturia iz eocena
Izvor: https://en.wikipedia.org/wiki/Aturia
I kako svim dobrim stvarima mora doći kraj, tako se i globalna distribucija nautilusa završila pre oko 5 miliona godina u pliocenu i svela na dubinske vode zapadnog Indopacifika, ostavljajući samo tragove njihove nekadašnje rasprostranjenosti i brojnosti u fosilima. Ovo nam je možda dobra lekcija o nepredvidljivosti prirode – neke naizgled nepromenljive stvari, kakva je zastupljenost nautiloida, mogu u tren oka (u geološkom smislu) da se promene nečim kakva je pojava slatkih sisara poput foka.
Izvori:
https://onlinelibrary.wiley.com/doi/full/10.1111/jbi.14488
https://journalofbiogeographynews.org/2022/10/15/how-seals-made-nautilus-a-living-fossil/
