Pričamo sa Vinsentom Rakanijelom

Današnji gost je Vinsent Rakanijelo, virusolog sa Univerziteta Kolumbija koji proučava viruse još od 1975. godine. Autor je jedne od najboljih knjiga o virusima, osnivač bloga o virusima, nekoliko naučnih podkasta o virusima, bakterijama, evoluciji, imunskom sistemu i neuronaukama, a pored toga je i svoja predavanja za studente Kolumbija Univerziteta učinio javno dostupnim. Trenutno nam se javlja iz svog podruma u Njujorku gde je 18 stepeni celzijusa i oblačno vreme. 

Kako ste se zainteresovali za nauku? 

Moj otac je bio lekar i dok sam odrastao mislio sam da je medicina nauka. U srednjoj školi su me profesori biologije podstakli da je zavolim. Završio sam osnovne studije, radio posle u laboratoriji i shvatio da volim taj posao. Nakon toga sam čitao knjigu „Fever!“ koja me je  dalje zainteresovala za virusologiju. Ali i dalje mislim da je otac odgovoran za moje interesovanje za nauku.

Koji deo obrazovanja Vam se najviše svideo?

To sigurno nisu osnovne studije, tada sam bio izgubljen jer nisam znao šta sam želeo da radim. Nisam imao sa kim da se posavetujem, samo sam lutao naokolo. Postdoktorsko usavršavanje je bilo najzanimljivije jer sam radio sa Dejvidom Baltimorom koji je odlikovan Nobelovom nagradom. Objavio sam drugu u svetu sekvencu poliovirusa, drugi ljudi su na tome radili šest godina, a ja sam svoj rad završio za svega šest meseci. Tada sam bio iznerviran, ali u životu moraš da nastaviš dalje. Kasnije sam shvatio da je cilj napraviti doprinos u nauci, a ne biti prvi. Nisam osnovao ni prvi naučni podkast, ali ove podkaste koje snimamo doveli smo na jedan viši nivo. 

Kako je bilo raditi sa Nobelovcem? 

Kada sam upisao doktorske studije bio sam prvi doktorand u laboratoriji, tada smo bili tu samo tehničar i ja. Sve je trebalo samostalno da uradim, niko nije bio tu da da shvatim kako stvari funkcionišu u laboratoriji. Plašio sam se da odem na postdoktorsko usavršavanje kod Dejvida, ali na kraju su svi u laboratoriji bili prijateljski nastrojeni i to je zaista jedan od najlepših perioda mog života. Imao sam na raspolaganju sve što mi je bilo potrebno, kao i svu neophodnu podršku. Dejvid bi često bio van zemlje nekoliko nedelja, ali kada se vrati, uvek je tu za nas. 

Da li sebe smatrate za dobrog mentora svojim studentima?

Mislim da nisam dobar mentor studentima. U prvih deset godina vođenja svoje laboratorije bio sam najsrećniji čovek na planeti. Kod mene su dolazili najbolji studenti koji su uzbuđeni, motivisani, nisam morao da ih teram da rade svoj posao dobro i kvalitetno. Nakon toga, počeli su da dolaze nemotivisani studenti, a ja nisam mogao ništa da uradim. Trudio sam se da im objasnim šta je neophodno da urade, ali oni prosto nisu želeli. Moj stil mentorisanja studenata jeste da sam tu ako sam im potreban, ali bih najradije voleo da to probaju da urade sami jer je to jedini način da napreduju i da se razvijaju. Ovakav stil je prijao dobrim studentima koji su bili znatiželjni i strastveni za nauku. Ja nisam lider, ja sam naučnik koji je imao ideje koje su mogli da iznesu dobri studenti, ali ne i oni lošiji. Dejvid je definitivno bolji lider od mene. Industrija vas uči da ubedite ljude da rade stvari koje ne žele da rade. Međutim, ja to nisam želeo da radim drugim ljudima. Vodio sam se time da ako student nije zainteresovan za nauku, uvek može da radi nešto drugo u životu.

Šta je Vaša velika motivacija u životu? 

Proveo sam mnogo godina karijere radeći eksperimente u laboratoriji i istražujući poliovirus. Nakon toga sam se priključio timu koji je pisao knjigu o virusologiji i to je proširilo moje poglede na virusologiju jer sam se do tada bavio samo specifičnim grupama virusa. Počeo sam da razmišljam o drugim virusima, što je proširilo moje znanje. Kada sam načuo sve ovo pišući knjigu, pokrenuo sam svoj blog i iznenadio se koliko su ljudi bili zainteresovani za ono što radim. Jednostavno, jedna stvar je vodila drugoj, sve dok nisam čuo za podkaste koje i danas snimam. Sve više sam se bavio naučnom komunikacijom, a sve manje eksperimentima u laboratoriji. Mogao sam da vidim uticaj i posledice koji su moji poduhvati imali na druge ljude, što kod bavljenja naukom nije bio slučaj. Bavljenje naukom je za mene bilo lično zadovoljstvo, objavite rad koji pročita svega dvadesetak ljudi, što je veoma mali uticaj na ljude, a ja sam želeo da napravim veliku razliku.

Odakle Vam vremena za sve ove poduhvate? 

Moja deca su odrasla, tako da trenutno ne provodim mnogo vremena sa porodicom. Trudim se da efikasno rasporedim vreme koje imam. Svaki video koji objavim samostalno obrađujem i to iziskuje dosta vremena, ali sam ponosan na kvalitet sadržaja koji kreiram. Drugi ljudi objave šta god, a to nije nešto što ja želim da radim. Ejmi Rozenfeld me je zamenila u laboratoriji. Bez nje bih razmislio da napustim Kolumbiju, ali ona je sve ovo učinila mogućim. I dalje, svake nedelje imam ideje za nekoliko video snimaka koje bih voleo da napravim, ali ne mogu da stignem. 

Da li biste bili dobar učitelj da niste dobar naučnik?

Mislim da ne. Moje razumevanje virusa potiče od bavljenja naukom. Mislim da niko ko nije uradio makar nekoliko eksperimenata, ne može da bude dobar učitelj. Uvek u toku svojih predavanja ukažem na neke eksperimente koje sam ja lično uradio. Naučnici su najbolji učitelji upravo zbog tog iskustva koje donose sa sobom, makar u teoriji. Nije isti rezultat kada vas uči neko ko je godine proveo u laboratoriji, u poređenju sa nekim ko je celokupno znanje stekao iz udžbenika. 

Suština nauke nije u činjenicama, već u načinu na koji mislimo o njima.

Da li se nešto promenilo u nauci od Vaših postdiplomskih studija pa sve do sada?

Tokom prvih 10 godina svoje karijere, učio sam da izvodim eksperimente. Nakon toga, trebalo je da učim studente kako da to oni urade, ali je suština ostala ista – odgovarati na određeno naučno pitanje. U poslednjih petnaest godina karijere imam širu sliku kakvu do sada nisam imao. Godinama sam slušao i držao oči otvorenim, te više nisam zainteresovan za detalje, već za širu sliku. Ljudi u toku pandemije ne razmišljaju široko, pogotovo naučne grupe koje su odjednom postale „eksperti“ u virusologiji. 

Koje veštine treba da ima dobar student?

Dobar student treba da bude znatiželjan i strastven za ono čime se bavi. Treba da ga interesuje kako sve oko nas funkcioniše jer prosto nema razloga da mu bude dosadno. Ja mogu da čekam tri sata u redu, a da mi i dalje ne bude dosadno. Suština je naći ono oko čega je svako od nas strastven i znatiželjan, i sve dok nas to čini srećnim i dok mislimo da je to naša svrha, to je prava stvar. Strast je kada radiš nešto što je od važnosti za tebe, a za mene je to edukacija drugih ljudi. 

Kako ste shvatili da je edukacija drugih ljudi Vaša strast?

Za mene je snimanje podkasta zapravo bavljenje naukom, što je zapravo ono što naučnici rade, ali u ovom slučaju ja to znanje delim sa publikom. Ako imaš san koji ne pratiš, osećaćeš se loše do kraja života. Moj trenutni san jeste da se bavim edukacijom. Želim da učim ljude, da pravim nove video snimke, nove podkaste… Za pet godina možda napustim Kolumbiju i u potpunosti se posvetim naučnoj komunikaciji, to je trenutni cilj. Voleo bih da napravim samoodrživo okruženje, tako da kada odlučim da se povučem, sve što smo do sada radili može da se nastavi. 

Da li imate vremena i za neki hobi?

Dnevna fizička aktivnost mi je uglavnom rad po dvorištu ili oko kuće. U toku pandemije sam naučio i da kuvam. Prošle godine smo kupovali pakovanja pripremljenih namirnica koja su dolazila sa receptima za početnike. Voleo bih da kuvam malo bolje. Takođe, voleo bih da ponovo počnem da sviram gitaru, jer mi se mnogo sviđa muzička produkcija. Pored toga, volim da pravim i tastature za računare. Na internetu sam video da ljudi imaju nesvakidašnje tastature. Kupio sam sve delove za tastaturu odvojeno, i počeo da je sastavljam zajedno sa svojim sinom. Nekada dugmići ne rade, pa sastavljanje tastature ume da bude veoma teško. 

Da li imate preporuku za neki podkast ili knjigu?

Slušam IT podkaste u kolima, a ne naučne, jer ne bih voleo da slušam druge podkaste kako ne bi uticali na mene. U poslednje vreme mi se sviđa Darknet Diaries koji se bavi hakovanjem. Skoro sam čuo i Malkolma Gladvela koji mi se takođe svideo, dok mi se Radiolab nije svideo jer ima previše muzike i efekata koji skreću temu sa suštine iako ih drugi ljudi vole. Ovde u podrumu imam policu sa naučnim knjigama koje čitam. Preporučio bih vam knjigu Meta Ridlija „Crvena kraljica: seks i evolucija ljudske prirode“. On je naučni pisac koji objašnjava relevantnu literaturu, čak je uspeo da u neka svoja dela uključi i viruse.

Da li uskoro planirate da se povučete i iz naučne komunikacije? 

Neću otići u penziju, baviću se snimanjem podkasta koliko god mogu. Nemam želju da ne radim, ovo za mene nije posao, već opsesija. Zašto bih napustio nešto što volim? Za mene to nema smisla, pogotovo ne da se penzionišem. Pravi problem bi bio kada bi ljudi prestali da slušaju moje podkaste.

Šta biste rekli o ljudima koji ne žele da se vakcinišu?

Iskreno ne razumem ih. Sada već znamo da vakcine rade. Za pohađanje nastave uživo, moj univerzitet će zahtevati sertifikate o izvršenoj vakcinaciji. Tvoj je život, ne mogu da te nateram da se vakcinišeš. 

You have to be curious and passionate. If not, you are wasting your time. Do not ever say you are bored, whoever says that, they are not paying attention.