Epifite – kreativni pronalazači sa ekvatora
Epifite su biljke koje ceo svoj životni ciklus provedu pričvršćene na površini neke druge biljke, neukorenjene u podlogu. Najveću ekološku i morforlošku raznovrsnost doživljavaju u tropskim kišnim šumama ekvatora. Među epifitama najčešće i najbrojnije vrste su iz familija Bromeliaceae i Orhideaceae.
Epifite ne uzimaju ni mineralne ni organske materije od biljke za koju su pričvršćene. One biljku “domaćina” koriste isključivo kao mesto na kojem rastu, pa se zbog toga nazivaju i “parazitima prostora”. Zahvaljujući njima epifite imaju veću šansu da dobiju dovoljnu količinu sunčeve svetlosti, za koju je konkurencija u tropskim šumama izuzetno velika.
Izvor slike: https://media.sciencephoto.com/image/c0014430/800wm
Da li je njihovo stanište idealno?
Iako položajem koji zauzimaju na staništu dolaze do vrlo dragocene sunčeve svetlosti, epifite se suočavaju sa određenim problemima. S obzirom da nisu ukorenjene u zemljište one nemaju izvor mineralnih materija iz podloge, koje su im neophodne za procese fotosinteze. Takođe, one nisu u mogućnosi da preko korenovog sistema usvajaju vodu iz podloge, već su ograničene na korišćenje atmosferske vode, koju najčešće usvajaju celom površinom tela ili pak različitim diferencijacijama korena, stabla ili lista. Ipak, epifite su pronašle niz raznolikih i veoma inventivnih rešenja za ove probleme sa kojim se susreću.
Zanimljivi načini prevazilaženja problema nedostatka mineralnih materija i vode
Familija Orchidaceae
Vrste porodice orhideja odlikuju se jednom specifičnom strukturom – diferencijacijom korena, sastavljenom od mrtvih površinskih ćelija epidermisa, koje na svojim zidovima nose šupljine. Ovakve strukture nazivaju se vazdušni korenovi – velamen radicum.
Izvor slike: https://media.istockphoto.com/photos/dendrobium-orchid-flower-growing-on-the-tree-picture-id992825648?k=20&m=992825648&s=612×612&w=0&h=Ce4QiyQ6aXml32Io-VKwTFxD4lwMFGedK96VWPNZvb0=
Ovako građena struktura ponaša se kao sunđer, sakupljajući veliku količinu vode. Pored vode, međutim, kroz otvore na zidovima ćelija, upadaju i različite organske i neorganske čestice, čak i poneki sitni organizmi. Sve ovo zajedno stvara jedinstveni supstrat iz kojeg orhideje crpe kako vodu, tako i potrebne mineralne materije, bez potrebe da budu vezane za podlogu.
Dischidia rafflesiana
Fotosintetski listovi epifitske biljke Dischidia rafflesiana razrastaju u vrećaste tvorevine, u čiju unutrašnjost probijaju adventivni korenovi, gradeći gustu mrežu.
Način za sakuplanje vode i različitih čestica vrste Dischidia raffelsiana.
Izvor slike: https://awkwardbotany.files.wordpress.com/2018/02/71492_orig.jpg?w=584
Strukure, povezane na ovakav način, grade povoljan prostor za sakupljanje vode, kao i različitih čestica koje se mogu naći u okolini. Takođe, mogu predstavljati stanište za neke vrste mrava, koji će tu ostavljati svoje ekskremente ili uginule predstavnike. Od ovih materija formiraće se supstrat iz kojeg će biljka crpeti potrebnu vodu i mineralne materije, koje će joj obezbediti uspešan rast i razvoj.
Myrmecodia sp
Vrste roda Myrmecodia sp su biljke sa Papua Nove Gvineje, koje se kao epifite razvijaju na kori lokalnog drveća. One ulaze u složene i veoma specifične simbiotske odnose sa mravima (Myrmecia sp), po kojima su i dobile ime.
Specifična građa korena roda Myrmecodia sp.
Izvor slike: https://www.botanik.kit.edu/garten/img/Myrmecodia.jpg
U unutrašnjosti diferencijacije korena javljaju se dva tipa kanala – glatki i hrapavi. U glatkim kanalima mravi polažu svoja jaja, dok u hrapavim ostavljaju neiskorišćene delove plena, uginule jedinke, kao i svoje ekskremente. Upravo ove supstance predstavljaju izvor mineralnih materija za biljku. One se razlažu uz pomoć plesni koje se nastanjuju na zidovima hrapavih kanala korena. Takođe, u svom mesnatom telu biljka skladišti i vodu, a zaštitu od herbivora predstavljaju joj trnovi, koji su raspoređeni gotovo celom dužinom tela. Mravi iz ovog simbiotskog odnosa dobijaju mesto za život, kao i lakšu dostupnost hrane i drugih potrebnih supstanci iz okoline.
Ficus bengalensis
Vrsta Ficus bengalensis, poznata kao “strangler fig”, razvija se kao epifita na drveću duž Indijskog podkontinenta. Na koru svog domaćina dospeva izmetom ptica, koje se hrane njenim plodovima.
Izgled vrste Ficus bengalensis nakon ukorenajvanja u podlogu.
Izvor slike: https://cdn.diys.com/wp-content/uploads/2020/07/Banyan-Tree-Ficus-benghalensis.jpg
Dospevanjem na povoljno mesto za rast, one se ubrzano razvijaju i njihovi adventivni korenovi rastu u pravcu zemlje, a kada dostignu nivo podloge, ukorenjuju se. Kada premaše snagu drveta na kojem se razvijaju, opkoljavanjem sa svih strana ga guše, te ono prestaje da raste i u jednom trenutku odumire. Na ovaj način, stvaraju se specifične strukture od korenova ove vrste, dok se u središnjem delu, gde se nekada nalazilo drvo domaćina, nalazi prazan prostor.
Izvori:
- https://www.botmuc.de/en/audio_tour/306.html
- https://www.intechopen.com/chapters/69288
- https://www.nparks.gov.sg/florafaunaweb/flora/5/2/5288
- https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC5714198/
- https://www.youtube.com/watch?v=K184baE5RV8
- “FITOEKOLOGIJA sa osnovama fitocenologije i pregledom tipova vegetacije na Zemlji” Janković M. M. ; Izdavač: Naučna knjiga, Beograd, 1979.
- “EKOLOGIJA BILJAKA sa osnovama fiziološke ekologije biljaka” Janković M. M., Stevanović ; Izdavač: NNK Internacional, Beograd, 2014.
