Aristotel kao biolog

Filozofija biologije – Aristotelova teleologija

Kako bismo shvatili Aristotelovo poimanje biologije, neophodno je da razmotrimo pojam koji definiše njegovu čitavu filozofiju – teleologija. Teleologija je shvatanje da se sve na svetu dešava zarad ostvarivanja nekog cilja (τέλος). Aristotel nije razlikovao filozofiju od biologije, te je ova ideja sveprisutna u njegovim zapažanjima i zaključcima.

Ako uzmemo kao primer osobine životinja, za Aristotela je ključno čemu te osobine služe i zašto ih životinja poseduje. Noge leopardu omogućavaju kretanje, čeljusti žvakanje, oči vid… Iz svih ovih karakteristika proizilazi krajnji cilj – βίος (način života). Leopardov način života je to da je on predator koji goni i lovi svoj plen. Aristotelu je βίος uzrok skoro svih bioloških pojava. Priroda se po njemu vodi „principom optimalnosti“ – ne radi ništa uzalud, već zarad ostvarivanja najbolje mogućnosti za svako živo biće.  

Aristotelova metodologija

Aristotelova biologija se vodi empirizmom – idejom da svaka naučna teorija mora biti poduprta zapažanjima iz stvarnog sveta. Svaka zamisao koja se kosi sa onime što očima vidimo i drugim čulima osećamo mora biti odbačena.

Njegova istraživanja uvek se svode na tri ključna koraka. Prvi (ὅτι – „to“) podrazumeva prikupljanje što više informacija o nekoj pojavi. U drugom koraku, neophodno je organizovati sve podatke tako da se kod njih mogu pronaći korelacije i mogući uzroci i objašnjenja. Poslednji korak (διότι – „zašto“) predstavlja takozvanu „demonstraciju“ tokom koje dolazimo do zaključaka povodom uzroka i samim tim svrhe neke pojave.

Da li je Aristotel pratio svoja pravila? Znamo da je informacije dobijao ili sopstvenim istraživanjima (seciranjem i posmatranjem životinja) ili iz „pouzdanih“ izvora. Zato su njegovi opisi životinja koje žive oko Lezbosa, ostrva na kom je radio, znatno tačniji od prikaza vrsta iz stranih krajeva.

Stoga, među gomilom korisnih podataka kriju se i biseri poput izjave da delfini hrču dok spavaju, da postoje žene sa dvadesetoro dece koje su rodile petorke četiri puta zaredom, kao i to da se kornjače nakon borbe sa zmijom leče od otrova jedući određene biljke. Ipak, uprkos svim netačnim zapažanjima preuzetim iz narodnih priča i legendi, Aristotel takođe nemali broj puta ističe kada nije siguran u pouzdanost nekih informacija, što nam govori da se barem trudio da piše istinu.

Materija i forma – osnova živog sveta

Aristotel smatra da svako živo biće čine dva pojma: forma (είδος) i materija (ὕλη). Materija je ono od čega je organizam sazdan, ali ona sama po sebi ne može dati jedinku. Jedinkom se  može nazvati tek kada stekne oblik putem promene.

Rast i ishrana

Kada jedinka raste ne dolazi da promene materije, ona ostaje ista, menja se samo forma. Takva promena iziskuje više materije kako bi se živo biće uobličilo. Ovo se postiže ishranom.

Ishrana sama po sebi ne mora da izazove ukrupnjavanje organizma. Ona je ključna za njegov opstanak jer se postojeća materija koja sačinjava organizam mora zameniti novom kako bi on preživeo. Aristotel je nutriciju okarakterisao kao glavni uslov za nastanak i opstanak života. Naime, životni ciklus počinje sa ishranom, a završava se kada ona prestane.

Ovaj proces se sastoji iz dve etape. Prva je jedenje (τρέφειν), a druga je asimilacija hrane (τροφή). Asimilacija zahteva da se hrana razgradi i prevede u određeni oblik. Ovo se postiže varenjem (πέψις) pomoću toplote iz čega proizilazi takozvana „sirova krv“. Ona potom krvnim sudovima prelazi u jetru, pa najzad u srce gde se greje i pretvara u pravu hranu, to jest „vruću krv“, koja putuje i ugrađuje se po čitavom telu.

Aristotelov opis varenja iznenađujuće je blizak istinitom. On naravno nije znao ni za kakve enzime i polisaharide, niti za elemente poput kiseonika ili jedinjenja poput ugljen-dioskida, a kamoli za procese poput ćelijskog disanja. Uprkos tome, dao je uprošćen, ali relativno tačan model ovog sistema što je zadivljujuće, naročito u poređenju sa opisima savremenika.

Duša kao pojava

Aristotel je verovao u postojanje duše. Ona ostvaruje sposobnosti poput pokreta, opažanja, razuma, a povrh toga poseduje takozvanu „osnovnu moć“ (δύναμις). Pod time se misli na sposobnost ishrane. Naime, duša je odgovorna za asimilaciju hrane i to obavlja putem toplote.

Toplota je još jedna osnovna karakteristika života i neophodna je duši kako bi mogla da obavlja svoje funkcije. Život je usko povezan sa toplotom. Aristotel opisuje početak života kao paljenje metaforičke vatre u duši, a smrt podrazumeva gubitak toplote, gašenje plamena.  

Svako živo biće poseduje svoju unutrašnju toplotu poreklom iz srca koju ono održava za života. Smrt od starosti je zapravo posledica iscrpljivanja organizma do te mere da nije više u stanju da održava svoju toplotu, nakon čega se ona gasi.

Razviće životinja

Duša putem ishrane igra i ključnu ulogu u razmnožavanju. Aristotel se protivio onovremenom shvatanju da semena (σπέρμα – biljna semena, doprinos mužjaka i ženki tokom reprodukcije) potiču od svih delova tela tako da delovi semena od kojih, na primer, nastaje ruka potiču upravo iz ruke. Umesto toga, zagovarao je da semena potiču iz krvi i da su samim tim proizvod ishrane.

Gorepomenuta „vruća krv“ može se dalje variti toplotom čime se prevodi u semena. Stoga se ne može reći da semena potiču od delova tela.

Ovde nailazimo na ogroman propust. Ma koliko je zagovarao objektivnost i empirizam, Aristotel nije mogao da pobegne od tadašnjih društvenih shvatanja. Stara Grčka je bila izuzetno seksistički nastrojeno društvo prema ženama. Samim tim, Aristotel smatra da i žene i muškarci daju semena, ali da ženska semena nisu krajnji proizvodi ishrane kao muška, te nisu u stanju da samostalno stvore novo živo biće.

Međutim, teleologija sprečava Aristotela da u celosti otpiše žene jer u tom slučaju ne bi bilo potrebe za postojanjem dva pola. Zato je došao do zaključka da muškarac svojim semenom obezbeđuje osnovno načelo duše – promenu koja omogućava postanak kompletnog organizma; žene pak doprinose materijom i telom budućeg organizma, te, iako je muška uloga značajnija, obe su neizostavne.

Jedinka protiv populacije – sukob Aristotela i evolucione biologije

Za kraj potrebno je razmotriti oblast gde Aristotelova shvatanja mogu biti od koristi za savremenu biologiju. Polovinom prošloga veka, sintetička teorija evolucije je spojila Mendelova pravila nasleđivanja sa Darvinovom teorijom da evolucija nastaje usled nagomilavanja genetičkih promena u okviru populacije. Populacija se menja kroz vreme, dok jedinka živi i umire u periodu koji je isuviše kratak da bi izrodio bilo kakvu promenu koja bi mogla da se prenese na naredne generacije.

Ptice nemaju krila kako bi mogle ostvare svoj βίος – da lete; one imaju krila jer su se desile određene genetičke promene koje su iskusile pozitivnu selekciju. Dakle, kod Aristotela je najvažnija jedinka. Ona ima svoju prirodu i svoj način života po kome se usklađuje i funkcioniše. Savremena evolucija pak otpisuje jedinke i u celosti se vrti oko populacije.

Aristotelovi stavovi po ovom pitanju doskoro su smatrani arhaičnim naspram sintetičke teorije evolucije. Međutim, u poslednje vreme nazreli su se dokazi da sintetička teorija nije nepogrešiva. Istraživanja obavljena početkom ovog veka ukazala su da pojedinačni organizmi ipak učestvuju u nastanku i održavanju adaptivnih novina. Na ovaj način, Aristotel i njegovi zapisi stari skoro dve i po hiljade godina pokazali su da još uvek mogu pružiti savete i pouke, čak i u doba savremene biologije.    

Literatura:

•       Connell SM, ed. The Cambridge Companion to Aristotle’s Biology. In: The Cambridge Companion to Aristotle’s Biology. Cambridge Companions to Philosophy. Cambridge University Press; 2021:i-i