Pričamo sa Prof. dr Miodragom Stojkovićem
Profesor dr Miodrag Stojković jedan je od najuglednijih svetskih genetičara i embriologa, kao i jedan od najeminentnijih naučnika u oblasti biologije matičnih ćelija. Osnivač je specijalne bolnice za lečenje steriliteta u Leskovcu, a u maju 2005. godine rukovodio je timom koji je klonirao ljudski embrion u terapeutske svrhe, i tako postao prvi naučnik u istoriji kome je to pošlo za rukom. Bio je šef katedre za humanu genetiku na Fakultetu medicinskih nauka Univerziteta u Kragujevcu, a od 2019. godine zaposlen je na Univerzitetu Harvard, gde je nastavio svoj naučni i nastavni rad. Autor je preko 130 naučnih radova i nekadašnji je urednik naučnog časopisa “Stem Cell”.
Na Fakultetu veterinarske medicine Univerziteta u Beogradu, 19. maja 2022. godine, održali ste predavanje pod nazivom „Sekvenciranje RNK i metilacije DNK ranih ljudskih embriona i pluripotentnih matičnih ćelija – lov na biomarkere, abnormalni razvoj i bolesti“. Možete li reći našim čitaocima nešto više o ovoj temi i šta su to posetioci predavanja imali prilike da čuju i da nauče novo?
Ta tema je već dugo prisutna. Javnosti je poznato da na naše zdravlje važan uticaj ima sredina, bilo da je ona zagađena ili ne. Sredina na svaki način, a i genetički i epigenetički, utiče na naše zdravlje, ali i na nastanak mnogih bolesti. Nadam da su studenti, mladi naučnici i profesori, imali prilike da čuju šta smo mi uradili poslednje dve godine boravka na Harvardu. Uspeli smo da sekvenciramo kompletni ljudski genom i da izvršimo analizu RNK i DNK molekula. Sekvenciranjem RNK i metilacije DNK, pokušali smo da saznamo u kakvom se stanju nalaze geni odgovorni za funkciju ćelija, a samim tim i za nastanak bolesti, i to nakon toga što su te pluripotentne matične ćelije bile izložene jednom od najčešćih zagađivača, a to je mikroplastika i nanoplastika. Mi još uvek nismo svesni koliko je mikro- i nanoplastika opasna, jer ne postoji veliki broj istraživanja koja se bave ovom tematikom. Kada smo pogledali koliko zapravo postoji studija na tu temu, videli smo da se mogu izbrojati na prste jedne ruke. Postoji vrlo malo naučnih radova, a tema je veoma bitna. Oko 60% svega što nas okružuje, napravljeno je od plastike, a ta plastika se unosi u naš organizam putem vazduha, putem vode, kao i putem ishrane. Mi nedeljno unesemo oko 4 grama plastike, odnosno praktično „pojedemo“ jednu kreditnu karticu. Dakle, plastika je prisutna u ljudskom organizmu i ima neki efekat na ljudsko zdravlje.
Koliko su zahtvena istraživanja u ovoj oblasti i koliko se dostignuća iz ovih istraživanja mogu primeniti kasnije, možda u razvoju nekih terapeutika ili slično?
Problematika je prisutna već nekoliko decenija, zato što je sama proizvodnja tih zagađivača sve veća iz godine u godinu. Recimo, plastika je posle betona i čelika materijal koji se najviše proizvodi na svetu, a predstavlja jedan od najopasnijih zagađivača. Ova tematika treba da nas nauči da, neke bolesti nećemo nikada izlečiti, ukoliko ih sami stvaramo. Svrha svih ovih istraživanja jeste, ne lečiti bolesti – nego ih sprečiti. To je narodna mudrost, to se nije promenilo i neće se promeniti, sve dok mi ne promenimo odnos prema životnoj sredini. Dok smo mi ovde popričali, dakle u toku jednog minuta, jedan pun kamion plastike je završio u moru. Uticaj mikroplastike i nanoplastike, kao i ostalih zagađivača kao što su teški metali, određeni hemijski elementi, organska i fosfatna jedinjenja, jeste ogroman i katastrofalan.
Ono što smo mi videli u našim analizama i o čemu moramo da razmišljamo jeste, da li i dalje koristiti i piti vodu iz plastičnih flaša. Takođe, još uvek postoji potreba da se definišu neke stvari, jer još uvek ne postoji čak ni definicija šta je mikro-, a ni šta je nanoplastika. Ne postoji definicija koliko je ona štetna, koliko su štetni polistireni i ostale vrste plastike. Mi smo na samom jednom početku. Zahvaljujući studijama koje smo uradili pre dve godine u saradnji sa Velikom Britanijom i Španijom, a sada analizirajući podatke iz Bostona uz pomoć bioinformatičara iz Sevilje, zaključili smo da to zagađenje utiče na pojavu malignih i neurodegenerativnih bolesti. Zagađenje ima uticaj i na imunski odgovor organizma, što je jedna veoma aktuelna tema ovih dana, kao i na pojavu metaboličkih bolesti, na primer dijabetes tipa 1.
Ono što mene najviše interesuje u celoj toj priči jeste naravno sterilitet, kako muški tako i ženski. Tu smo videli da su podaci frapantni. Kod životinja koje su oralno, odnosno putem vode, unosile mikro- i nanoplastiku, uvideli smo da produkcija testosterona opada za 50% kod muških jedinki, što znači da nema dobre spermatogeneze. To isto se dešava i kod čoveka. Kod žena dolazi do umanjene produkcije Anti-Milerovog hormona, koji je izuzetno važan. To sve stvara problem pri lečenju steriliteta, jer za neke stvari lek ne postoji, naročito za taj niski Anti-Milerov hormon.
Kada sve saberemo, vidimo da je efekat zagađenja na ljudsko zdravlje zaista katastrofalan. Tu dolazimo do Vašeg drugog pitanja – kako ova istraživanja primeniti? Prvi odgovor bi bio da razjasnimo odakle dolaze neke bolesti, odnosno da otkrijemo njihov uzrok. Ljudi se često pitaju, kako je moguće da niko u porodici nema na primer dijabetes tipa 1, ali njihovo dete boluje od te iste bolesti. Ili svi u porodici imaju dete, a zbog čega oni ne mogu da dobiju decu. Taj nepoznati uzročnik može da bude i sigurno jeste, zagađena ljudska sredina. Sa druge strane, ne postoje markeri na osnovu kojih se može tvrditi da je to nastalo zbog zagađenja, a naročito plastike. Plastika ne može da se dokaže u ljudskom organizmu. Ne možete da kažete da postoji enzim koji razgrađuje plastiku, pa ćemo time da dokažemo prisustvo plastike u ljudskom organizmu. Ne postoji, takođe, ni specifično bojenje. Mi smo se zbog toga koncentrisali na biomarkere, a to su geni koji su pod uticajem mikro- i nanoplastike provocirani da rade ono što ne treba da rade i tako mogu da nam služe kao biomarkeri.
Osnivač ste specijalne bolnice za lečenje steriliteta. Koliki problem predstavlja borba za potomstvom u današnje vreme, i možete li uporediti stopu steriliteta u Srbiji sa stopom steriliteta u drugim zemljama?
Problem je globalni. Smatra se da svuda u svetu, pa i u Srbiji, svaki 6. do 7. bračni par potomstvo neće dobiti prirodnim putem. Ti ljudi su prinuđeni da se obrate lekaru, stručnjaku za lečenje steriliteta, odnosno specijalnim ustanovama. Ovaj problem, nažalost, raste iz godinu u godinu iz više razloga. Recimo, raste zato što broj spermatozoida kod muškaraca opada konstantno. Pre 50 godina, muškarci su imali duplo veći broj spermatozoida nego muškarci danas. To je posledica načina života. Kod žena se isto vidi taj porast steriliteta. Nekada je taj odnos bio 70:30, odnosno u 70% slučajeva je problem bio kod ženskog steriliteta, a u 30% kod muškog steriliteta. Danas se, međutim, to polako izjednačava. Mi imamo sve veći broj pacijenata koji se podvrgavaju vantelesnoj oplodnji, kao jednoj od poslednjih stanica u pokušaju da se dođe do potomstva.
Ljudi koji se bave ovim poslom ili laboratorijskim ispitivanjima, pod takozvanim in vitro uslovima, znaju da mi koristimo plastične pipete i plastične petri šoljice i da je taj biološki materijal u dodiru sa plastikom. Rezultati ovih ispitivanja imaju za cilj, da nam objasne da li treba menjati uslove čuvanja tih ranih ljudskih embriona.
Mene kao embriologa najviše interesuje, zašto je sve u redu, a ipak nema uspeha. Mi smo uradili analizu ranih ljudskih embriona i videli da dolazi do poremećaja nekih gena koji su jako bitni, recimo za implantaciju embriona, koja je kritičan korak u daljem razvoju trudnoće, odnosno za razvoj zdravog deteta. Sve jeste povezano i sve ima za cilj kako te rezultate prevesti u nešto što može da pomogne ljudima da bi što pre došli do potomstva.
Ceo život se bavite naukom, kako u Srbiji, tako i u inostranstvu. Možete li da uporedite nauku, ali i studente u Srbiji, sa naukom i studentima u drugim zemljama?
To je i teško i lako pitanje. Dok sam bio redovni profesor na Medicinskom fakultetu u Kragujevcu i predavao humanu genetiku, video sam da su moji studenti i mladi saradnici, ljudi za koje ja odgovorno tvrdim da mogu da budu bolji od svih nas, kada bi imali odgovarajuće uslove. To je problem u našoj zemlji. Stvoriti tim mladim ljudima uslove da bi oni bili bolji od nas, a da bi oni kasnije stvorili nekog ko će biti bolji od njih. To je u stvari svrha jednog profesora, odnosno to je njegov zadatak. Problem u našoj zemlji je naravno nedostatak finansijskih sredstava, a moram da kažem neki put i nerazumevanja za jednu grupu od 12.000 naučnika koliko ova naša zemlja broji. Kada bi se taj problem drugačije rešio, a to je ulaganjem u infrastrukturu, u opremu i u te mlade ljude, ja verujem da jedan dobar deo njih, ne bi nikada ni otišao u intostranstvo. Odlazak tih mladih ljudi je ogromni gubitak za našu zemlju. Oni su ovde školovani i otišli su kao, moram tako da kažem, „gotov proizvod“ negde u inostranstvo gde će se dokazati i pokazati šta zaista mogu. Znači, nije problem u studentima, jer naši studenti su odlični, ambiciozni i pametni. Problem je u njihovim mogućnostima da imaju dodira sa onom, zaista visoko kvalitetnom naukom, gde ne moraju da razmišljaju koliko smeju potrošnog materijala da potroše danas i da mogu da objave svoj rad i u nekom dobrom časopisu. Recimo u Bostonu, u Španiji, u Nemačkoj, u Velikoj Britaniji, gde sam radio kao naučnik je pogled na sve to sasvim drugačiji.
U kom smeru će ići Vaša buduća istraživanja?
Znate kako, ja sam sa Harvarda doneo oko 840 gigabajta analiza DNK i RNK sekvenciranja, a želja je da iz svega toga izvučemo neke zaključke. Sa tim zaključcima možemo, onda, da pređemo na drugi deo, a to je da suzimo sliku tih biomarkera i da pokušamo da, ne samo dokažemo da mikroplastika i nanoplastika jeste prisutna u ljudskom organizmu, to sve više znamo, nego da oni ljudi koji su odgovorni za stvaranje i sprovođenje zakona, shvate, najzad, da je nama potrebna određena regulativa, kako bi ljudi što manje bili izloženi štetnom dejstvu i zagađenju životne sredine i da bi nam što manje ljudi bili bolesni.
Ne košta toliko ulaganje u nauku i u stvaranje dobrih studenata, mnogo više košta lečenje bolesti kasnije.
