Pričamo sa dr Srđanom Stamenkovićem

Današnji gost je dr Srđan Stamenković, docent sa katedre za Ekologiju i geografiju životinja. Predavač je na Biološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na osnovnim studijama, kao i mentor na master studijama, a takođe se bavi i drugim različitim  aktivnostima u domenu biološke nauke.   

Kako je izgledalo Vaše studiranje i koje su Vam najdraže uspomene iz studentskih dana? 

Moje studiranje se u suštini nije mnogo razlikovalo od vašeg. U vreme mog studiranja nije postojao Biološki fakultet, tako da sam se upisao na Prirodno matematički fakultet — odsek za biološke nauke. I mene su mučila pitanja poput toga da li na predavanja ići ili ne i kako raspored predavanja i vežbi najbolje uskladiti da ne postoje pauze u nastavi, šta tačno raditi u pauzama itd. Kako doći do adekvatne literature, kako za jedan ispitni rok dobro spremiti više stotina stranica literature i uveriti nastavnike da sam naučio gradivo, kako položiti pismeni praktični, a kako usmeni deo ispita. U to doba nije postojala dosledna praksa kontinuiranog ocenjivanja tako da je svaka ispitna/predispitna provera maltene bila eliminatorna. Moja generacija je bila prva generacija koja je upisana na tadašnji reformisani plan i program Biološkog fakulteta. Studiranje je u neku ruku bilo izazovno – velika količina informacija, a malo papirne literature i često na stranim jezicima. Hteo sam da najbolje moguće iskoristim godine studiranja, kada sam se već za njih opredelio. Jedna od najdražih uspomena su mi odlasci u knjižaru, gde sam mogao da pronađem literaturu, koju su nam profesori preporučivali, a koja mi je bila interesantna i koju sam mogao da priuštim od svog džeparca. Tu je i društvo sa fakulteta, sa kojima sam i dalje u bliskom kontaktu. Takođe, sećam se i koncerata, tada je u Jugoslaviju stigao novi talas:  Bijelo dugme, Disciplina kičme, Haustor, Suncokreti… a bilo je i koncerata u regionu poput  „Deep Purple“-a i  „Stones“-a u Pešti. Studentsko doba mi je, sada kada pogledam, najlepše doba života, koje mi je dalo mogućnost da uzmem život u svoje ruke i odredim njegov dalji tok.  

Nastavnik ste na katedri za Ekologiju i geografiju životinja. Kako ste se odlučili da krenete tim putem posle završenih osnovnih studija?

Reforma nas je najviše dotakla na trećoj godini studija i takav program je podrazumevao grupe usmeravajućih kurseva. Ja sam se opredelio za grupu usmeravajućih kurseva koja se zvala „Biologija populacija“ i mogu reći da je to ono što me je usmerilo ka daljem putu koji sam izabrao. Na tom kursu su bili mladi nastavnici, koji su imali vrlo sveže i originalne ideje i bili su puni elana. Na predmetu „Uvod u biologiju populacija“ dobio sam mnogo novih i kvalitetnih informacija, a dobili smo i biostatistiku, koja je bila osnova kvantitativne biologije. Tada je sve nekako konačno dobilo svoj oblik i video sam da fakultet vodi nečemu i počela je da se javlja misao „Zašto bi se studije završile, ovo bih mogao da produžim…“, iako nisam bio siguran u potpunosti da ću se ovim poslom baviti. 

Tokom studija učestvovali ste u organizovanju i radu studentske organizacije BID „Josif Pančić“. Koje su Vam omiljene uspomene vezane za organizaciju i terene?

Neke od mojih najlepših uspomena vezane su upravo za BID „Josif Pančić“. To je bilo mesto gde sam mogao da dobijem odgovore na sva ona pitanja koja profesorima nisam mogao da postavim, a ovde sam ih dobijao kako od saradnika istraživačkog društva, tako i od kolega sa fakulteta. Takođe, sama atmosfera je bila neverovatna, protok informacija, druženje, zabava. Bilo je teško organizovati teren, rezervisati smeštaj, prevoz, tehnički aspekat je bio naporan, ali je boravak na terenu bio sjajan. Na BID-u sam naučio šta zapravo znači terenska ekologija. Ako sam na fakultetu naučio šta je to kvantitativna ekologija, ovde sam sve to u praksi mogao i da proverim, po kiši i u blatu. Tu sam naučio stvari vezane za disciplinu, ponašanje, pravila rada. Sve ono učenje, diploma, zvanje, sve je to bilo gratis na ovo. Tad sam naučio da volim teren, da volim prirodu. Malo je mesta u Srbiji gde nismo bili.

Šta Vas je inspirisalo da se bavite naukom i kako ste se odlučili za svoj poziv?

U suštini, nauka me je inspirisala da se bavim naukom. Kada su nam nastavnici na fakultetu otvorili vrata novijih istraživanja, novih znanja, u kombinaciji sa vremenom koje je bilo, inspirativno i puno novih obećanja, sve je to u paketu proizvelo da se ja bavim naukom. Prijavio sam se na konkurs za asistenta na katedri za Ekologiju i geografiju životinja i bio izabran. Nisam se ja odlučio za ovaj poziv, ja sam samo krenuo da ga radim. Četiri godine je bilo potrebno od mog diplomiranja, do pronalaska posla u struci, jer su se na fakultetima teško otvarala radna mesta. Upisivanjem postdiplomskih studija i dalje sam mogao da imam markicu i stipendiju, a da dobijem i nadogradnju znanja one ekologije sa osnovnih studija. Nakon toga, trebalo je izabrati temu i već tada me je, od svih mogućih tema, teorija ekološke niše najviše fascinirala. 

Za Vašu doktorsku disertaciju mapirali ste realizovane ekološke niše guštera Podarcis melisellensis i P. sicula u realnom geografskom prostoru. Kako u praksi izgleda postupak mapiranja ekoloških niša? 

Postupak mapiranja u praksi je bio izuzetno zahtevan. U pitanju su bila dva područja od oko dve stotine kvadratnih kilometra, sa dve grane transetnih poteza. Nekoliko godina sam redovno obilazio te grane i jedna terenska tura iznosila je oko 300 km. Za deset dana, koliko bih u proseku provodio na terenu, bilo mi je potrebno oko dvadeset do trideset dana da organizujem put i sve one potrebne stvari za njega. Na terenu važi pravilo da sve ono što može da krene po zlu, krenuće. Takođe je teško i pronaći podatke ranijih istraživanja, ali i odrediti koje podatke treba prikupiti na terenu, zarad kasnije obrade. Beskonačno puta sam prolazio istim područjem, vodio beleške, merio iste stvari. U jednom trenutku, imao sam to ogromno zadovoljstvo da su mentori rekli da na biološko tržište iznesemo, kao izveštaj i rukopis, deo mojih materijala i da zadovoljavaju i formu i suštinu doktorske disertacije, zato što odgovaraju na neka nerešena pitanja iz biologije Podarcis sicula i P. melisellensis. 

Jedno od oblasti Vašeg rada jeste uvođenje metoda telemetrije i teledetekcije u oblast zaštite prirode. Šta su one zapravo i kako se mogu najbolje primeniti u ovoj oblasti?

U moru ekoloških i bioloških metoda za prikupljanje podataka, izdvajaju se metode telemetrije i teledetekcije. Teledetekcija predstavlja posmatranje na daljinu, dok je telemetrija merenje na daljinu. Geoprostorna analitika je danas široko dostupna i vrši se teledetekcijom, u softverima. Ove metode su vrlo korisne naučnicima, jer pomoću njih mogu da sakupe podatke o različitim organizmima i njihovoj ekologiji, bez potrebe da u taj ekosistem uđu i poremete ga ili da taj organizam ubiju. Ranije su ekološke metode po definiciji bile invazivne, a uz pomoć ovih metoda možemo raspolagati kvalitetnim informacijama o stanju okoline, a pritom ne moramo da je narušimo. Naravno, potrebna je obuka, da bi taj skup informacija koje nam softver saopštava, znali da tumačimo i kasnije obradimo. Ove metode se najbolje primenjuju u zaštiti prirode. Kada se iskoriste kao sistem za prikupljanje podataka, oni se kasnije mogu koristiti za različita modelovanja – od ekoloških niša, do procesa u ekosistemu, trofičkih mreža, pa i čitavih ekosistema.

Predavač ste na dva obavezna kursa na modulu Ekologija, učestvujete u organizaciji terenske nastave, a takođe ste u komisiji za izradu master radova. Koji aspekt rada sa studentima Vam je najdraži?

Jedna od osnovnih tekovina akademskog svemira je želja za saznanjem. Kada u generaciji studenata mogu da osetim tu želju tada smatram da je moja vokacija nastavnika ostvarena. Tada više predstavljam katalizator koji će taj potencijal da usmeri, da ga učini kvalitetnijim, da ga fokusira. Sve dok ima te neke energije, te pokretačke snage, tog nekog neuhvatljivog i nemerljivog osećaja, svojevrsnog „x faktora“, tada imam utisak, bez obzira na loše uslove rada, da ovaj posao ima smisla. Meni u radu sa studentima trebaju te iskre i najviše se sećam rada sa studentima koji su pokazali da poseduju taj „x faktor“, da su u stanju da ekologiju uvežu u jedinstven sistem znanja, da uhvate smisao naučenog i da to što znaju primene u nekom (kakvom god) kontekstu.

Bili ste jedan od predavača na Simplastu 2016, pre 5 godina. Kakvo je to iskustvo bilo za Vas?

Energija koja je postojala u organizacionom timu i energija samih učesnika Simplasta je ono što je mene fasciniralo. Realizovao sam interaktivnu radionicu, osmišljenu baš za tu priliku, pod nazivom „Upoznati nepoznato“, u saradnji sa izuzetnom kvalitetnom ekipom master studenata, koji su mi, zapravo, i predložili da tu radionicu održim. Radionica se odnosila na metodologiju naučno-istraživačkog rada u 21. veku. Za mene je takav način rada bio izazov, novina, novo iskustvo sa novim zahtevima. Jako bi mi teško bilo da sve sam realizujem i zahvaljujem se mojim kolegama studentima, i ponavljam, sve to ne bi bilo moguće bez one energije koju sam osetio prvog dana Simplasta, na otvaranju, maltene čim sam ušao u salu. Imao sam utisak da učestvujem u nečemu novom, atraktivnom, kreativnom i važnom. 

Za kraj, imate li neku poruku za sadašnje studente i njihov dalji put ka karijeri u biologiji?

Znanje stečeno na akademskim studijama uvek dođe do izražaja, ukoliko kandidat istraje do kraja, a da bi to uradio mora da pokaže visoku posvećenost pozivu i poslu. Sve naučeno može da se primeni na toliko različitih mesta, ako kreneš da radiš, jer onog trenutka kad kreneš, uspećeš. Samo kad stojiš u mestu i čekaš da se putanja otvori, to se neće desiti. Ne samo što ćeš kretanjem negde stići, nego će ti se usput otvoriti još mnogo novih putanja i izbora, za koje nisi ni znao da postoje. Neko će na tom putu potrošiti više koraka u odnosu na druge, ali to je istrajnost koja krasi akademski svemir. Ako veruješ u sistem znanja koji si stekao i ako si mu posvećen i pokažuješ da imaš razvijene veštine, tržište će to da isprati. Veruj u sebe, veruj u znanje, stiči ga, voli to što učiš, kreni da radiš i sve će ti se otvoriti.