Pričamo sa Jelenom Bogosavljević

Pitanje koje, verujem, interesuje mnoge studente – kako se postane kustos?

Da biste dobili zvanje kustosa potrebno je da položite kustoski ispit. Uslov za polaganje ovog ispita je, pored završenog fakulteta, rad ili volontiranje, od minimum godinu dana, u nekom od muzeja. Za to vreme se upoznajete sa zbirkama i poslovima koje kustos obavlja. Kustoski ispit se može polagati dva puta godišnje, a polaganje organizuje Narodni muzej u Beogradu. Pred komisijom se polaže 7 različitih predmeta i brani se kustoski rad. Kustoski rad pišete iz oblasti kojom ste se bavili u muzeju u periodu pre prijavljivanja za ispit. Temu je potrebno da odobri mentor iz muzeja u kom radite i komisija pred kojom se ovaj rad brani. Detaljnije informacije vezane za sam ispit studenti mogu naći na sajtu Narodnog muzeja.

Koja je Vaša uloga u Prirodnjačkom muzeju? Čime se bavite iza zatvorenih vrata muzeja?

Iza zatvorenih vrata muzeja najviše radim sa zbirkama sisara, za koje sam, zajedno sa starijim kolegom, i zadužena. Rad u zbirci podrazumeva pre svega čuvanje i održavanje svih primeraka, ali tu je i sređivanje zbirki, revizija, digitalizacija, konzerviranje i restauracija sakupljenog materijala. Svi podaci vezani za primerke koji se nalaze u zbirkama upisuju se u  kolektorske i inventarske knjige i svaki primerak ima svoj kolektorski i inventarski broj. Podaci koji se unose u ove knjige su podaci o lokalitetu, vrsta kojoj primerak pripada, datum sakupljanja, ime osobe koja je sakupila ili poklonila eksponat, ime osobe koja je izvršila identifikaciju ili reviziju, kao i razni morfometrijski podaci. Takođe, tu je i rad sa bazama u koje se unose i u kojima se sređuju podaci o primercima iz zbirki i sa terena. Zatim pripremanje izložbi, pisanje tekstova, kako naučno-popularnih, tako i stručnih, držanje prezentacija i radionica i neizostavno pisanje izveštaja.

Šta vam je bilo presudno da se opredelite za rad u muzeju?

Širina koju ovaj posao pruža. Pored rada u zbirkama, tu su i tereni na kojima skupljate nove podatke i primerke, tu su izložbe i rad sa decom preko radionica i predavanja, ali i obrada podataka, pisanje radova i prezentovanje rezultata.

Počeli ste karijeru u muzeju tako što ste volontirali. Šta je uloga volontera podrazumevala? Da li sadašnji studenti mogu da se prijave da volontiraju u muzeju?

Pre nego što sam počela da radim na Biološkom fakultetu u Botaničkoj bašti „Jevremovac“ volontirala sam u Muzeju. Pomagala sam koleginici Jeleni Josipović, koja je u to vreme radila na radnom mestu na kom ja sada radim, i koleginici Daliborki Stanković, koja radi kao viši kustos ornitolog. Jeleni sam pomagala oko sređivanja i popisa tečnih primeraka iz zbirki sisara, oko priprema i izvođenja radionica za decu i u radu na terenu, a Daliborki oko unosa nalaza prstenovanih ptica u bazu, pri Centru za markiranje životinja. Sa njih dve sam se dogovarala kada ću doći i koliko ću se zadržati u Muzeju ili na terenu.  

Naravno i sada može da se volontira u Muzeju i koliko znam neki studenti trenutno i volontiraju. Zainteresovani samo treba da nam se jave, pa će se u zavisnosti od toga šta ih zanima dogovarati sa kolegama, ili sa mnom, oko zaduženja. Ovo stvarno preporučujem svima koje zanima kako izgleda rad u Muzeju, jer tek kada počnete da radite nešto možete da znate da li vam to odgovara ili ne. Kada sam ja volontirala nisam ni pomišljala da ću se par godina kasnije zaposliti u Muzeju, tada sam samo htela da idem na terene i da naučim nešto novo.

Trenutna izložba slavi 125 godina od osnivanja Prirodnjačkog muzeja. Da li možete da nam kažete nešto više o samoj izložbi?

Trenutna izložba „Priča o nama“ je otvorena 29. decembra 2020. godine i može se posetiti još samo u junu. Na izložbi se posetioci mogu upoznati sa dugogodišnjim radom Prirodnjačkog muzeja u Beogradu, radom od 125 godina. Ukoliko posetite izložbu videćete eksponate i dokumente koji prikazuju bitne momente u njegovoj istoriji, kao i dokumentarni film o Muzeju. Muzej ove godine slavi 125 godina od osnivanja i otvaranje ove izložbe bio je početak jubilarne godine.

Koja Vam je bila najzanimljivija izložba na kojoj ste radili i zašto?

Izdvojila bih izložbu „Put na Mesec“, čiji je autor kolega Miloš Jović. Ovo je izložba iz 2019. godine i nadam se da ju je dosta studenata posetilo, jer je davala puno informacija o Mesecu iz različitih oblasti, ne samo iz biologije. Pored toga što je to bila prva izložba na kojoj sam radila, izdvojila bih je i zato što u pripremi ove izložbe nisu bile uključene samo kolege iz Prirodnjačkog muzeja, već i kolege iz Muzeja Jugoslavije, sa Biološkog fakulteta, ali i umetnici koji su pravili eksponate za izložbu. Pravljanje eksponata i čitave jedne mini sobe uz puno interaktivnog sadržaja takođe je odvajalo ovu izložbu od drugih i činilo pripremu izložbe drugačijom. Pogled na istu temu, ali iz ugla ljudi sa drugačijim profesijama dovodi do puno zanimljivih i kreativnih ideja i kod takvih saradnji uvek naučite nešto novo.

Bavite se i slepim miševima. Kako ste počeli da se interesujete za slepe miševe?

Trenutno sam na doktorskim studijama na modulu ekologija i bavim se slepim miševima u urbanoj zoni Beograda. Prozor ka slepim miševima bili su speleologija, odnosno Akademsko alpinističko-speleološki klub (ASAK) i teriološka sekcija u Biološkom istraživačkom društvu (BID). Obilaskom speleoloških objekata i preko terena i ostalih aktivnosti u teriološkoj sekciji ostvarila sam bliži kontakt i bolje upoznala ovu jako zanimljivu grupu sisara. 

Kako se sprovode istraživanja na slepim miševima u Prirodnjačkom muzeju? Da li studenti mogu da se uključe u istraživanja?

Redovnim monitoringom već poznatih skloništa, i otkrivanjem novih dolazimo do podataka, kao što su brojnost populacija, sastav kolonija, diverzitet, i saznajemo više o životnom ciklusu slepih miševa. Pored monitoringa na terenima mrežarimo, odnosno hvatamo slepe miševe pomoću takozvanih nevidljivih mreža (mist nets). Uhvaćene jedinke identifikujemo, markiramo ih (stavljamo im prsten), merimo i puštamo. Zavisno od vrste uzimaju se različite morfometrijske mere, a nekada se uzima i mali uzorak tkiva, krvi ili dlake radi daljih istraživanja. Takođe, koristimo i ultrazvučne detektore za snimanje i analizu eholokacionih signala. 

Pored toga radimo i na rehabilitaciji i zbrinjavanju jedinki i u tome nam puno pomažu građani koji nađu slepe miševe (u parku, na ulici) ili koji na bilo koji način dođu u kontakt sa njima.

Naravno, svi zainteresovani studenti su dobrodošli da nam pomognu.

Kakva je reputacija slepih miševa u Srbiji?

Iz godine u godinu sve je više građana koji se javljaju Muzeju u želji da pomognu slepim miševima, tako da možemo reći da je generalno sve pozitivniji stav građana prema njima. Preko tih poziva dobijamo i informacije o tome koliko, ustvari, ima ljudi koji se zanimaju za živi svet oko sebe iako im to nije ni blizu struke kojom se bave. 

Nažalost i dalje su zastupljena verovanja zbog kojih ljudi povređuju slepe miševe i ne žele da im oni budu u neposrednoj blizini, ali verujem da ćemo edukacijama smanjiti broj tih slučajeva.  

Koje je po Vama najčudnije verovanje vezano za njih?

Ima dosta čudnih, ali bih izdvojila ono da ako se dvoje mladih pogleda kroz krilo slepog miša ostaće do kraja života zajedno. Ne mogu da zamislim da neko stvarno hvata slepog miša, širi mu krilo i traži pogled osobe sa kojom želi da ostane do kraja života. Baš me zanima kako je nastalo to verovanje.

Za sam kraj – da li imate neke savete za mlađe kolege?

Savet mlađim kolegama je da probaju što više stvari kako bi saznali šta im se sviđa, šta im prija, a šta ne, i da se okrenu multidisciplinarnosti. Mislim da je ona u Srbiji zapostavljena, a da je jako korisna zbog različitih pristupa i znanja. 

Takođe, preporučila bih im da putuju što više mogu, jer tokom studija imaju najviše vremena za to. Na putovanjima se upoznajete sa novim kulturama, metodama, razmišljanjima i otvarate nove horizonte.

Manje se nervirajte i samo polako, jer sve može samo treba smisliti kako. Srećno!