Pričamo sa autorima društvene igre „Mikropolis”
Kako je nastala društvena igra „Mikropolis” i ko je sve učestvovao u njenom stvaranju?
Mikropolis je nastao kao projekat popularizacije nauke u okviru Javnog poziva Centra za promociju nauke. Specifičnost projekta je što su u njegovom stvaranju učestvovali osnovci, srednjoškolci, studenti, istraživači i profesori iz Beograda, Kragujevca i Niša. Kroz radionice smo zajedno razvijali priču, mehaniku igre i vizuelni identitet, sa idejom da nauku približimo široj publici na zabavan i pristupačan način.
O čemu se zapravo radi u igri i kako biste je predstavili nekome ko prvi put čuje za nju?
Zamislite postapokaliptični svet u kojem nema ni traga nekadašnjim oblicima života. Preživelo je samo sedam bakterijskih kolonija, a svaki igrač preuzima ulogu jedne od njih. Cilj je da sakupljanjem osobina, osvajanjem različitih sredina i preživljavanjem katastrofa izgradite najuspešniju koloniju i postanete predak novog života. To je strateška kartaška igra u kojoj se biologija pretvara u takmičenje za opstanak.
Da li su sve kartice zasnovane na stvarnim biološkim procesima i koje su vama najzanimljivije?
Da, sve karte su inspirisane stvarnim biološkim procesima, osobinama mikroorganizama ili značajnim naučnim otkrićima. Najzanimljivije su, možda one koje unose najviše neizvesnosti — poput CRISPR-Cas sistema (odbrana od napada), Horizontalnog transfera gena (uzimanje karte drugom igraču) ili Mutacije (može se koristiti kao bilo koja boja pri kupovini tokena).
Šta biste voleli da ljudi nauče ili zapamte nakon igranja „Mikropolisa”?
Da nauka može biti uzbudljiva i dostupna — i da se iza svake mehanike krije stvarni biološki koncept. Igrači bi trebalo da zapamte kako bakterije preživljavaju ekstremne uslove i da je evolucija igra saradnje, kompeticije i prilagođavanja. Bakterije nisu samo uzročnici bolesti, već vrlo prilagodljivi organizmi sa složenim strategijama za opstanak koji mogu opstati u najrazličitijim sredinama.
Da li ste tokom pravljenja igre morali da izbacite neke dobre ideje jer su bile previše komplikovane?
Naravno. Kada pravite igru zasnovanu na nauci, stalno balansirate između naučne tačnosti i jednostavnosti igranja. Mnoge ideje su bile zanimljive iz biološkog ugla, ali bi zahtevale previše pravila ili objašnjavanja. Trudili smo se da svaka karta zadrži suštinu biološkog procesa, ali da njen efekat bude intuitivan i zabavan za igrače.
Šta je bio najveći izazov tokom osmišljavanja „Mikropolisa”? Koji deo razvoja igre je trajao najduže — osmišljavanje pravila, dizajn kartica ili balansiranje igre?
Najveći izazov bio je upravo balans između nauke i zabave — usklađivanje cena sredina, broja tokena, efekata katastrofa i tajnih ciljeva sa željenom dužinom partije. Nije bilo dovoljno da kartice budu naučno tačne — morale su i da funkcionišu kao zanimljiva igra. Zbog toga je verovatno najviše vremena posvećeno testiranju i balansiranju efekata kartica, kako nijedna strategija ne bi bila previše dominantna, a partije ostale neizvesne i dinamične.
Da možete da ubacite jednog „boss” mikroorganizma, koji bi to bio?
Izabrali bismo neku ekstremofilnu bakteriju, poput poliekstremofilne vrste Deinococcus radiodurans — poznat kao „Conan the Bacterium”, izuzetno otporan na zračenje, sušu, kiseline i oksidativni stres.
Koja kartica najviše promeni tok partije i napravi najveći „haos” među igračima?
Jedan od najvećih izvora haosa je kartica Bakteriofag, koja omogućava preuzimanje sredine od drugog igrača. Vrlo brzo može da promeni odnos snaga na tabli, ukoliko nemate kartu odbrane (CRISPR-Cas).
Ko su bili prvi testeri igre — studenti biologije ili ljudi koji nemaju dodira sa naukom?
Obe grupe su bile veoma važne. Studenti biologije pomagali su da sadržaj ostane naučno utemeljen, dok su igrači bez naučne pozadine pokazivali da li su pravila jasna i da li je igra zabavna. Pošto je cilj bio popularizacija nauke, bilo nam je posebno važno da „Mikropolis” mogu da igraju i oni koji se biologijom nikada nisu bavili.
Šta biste savetovali mladima koji žele da se bave popularizacijom nauke kroz igre, društvene mreže ili druge kreativne projekte?
Ne plašite se da eksperimentišete sa formatima. Nauka ne mora da bude predstavljena samo kroz udžbenike i predavanja. Društvene igre, video-sadržaji, ilustracije, podkasti i društvene mreže mogu biti odlični načini da se složene ideje približe ljudima. Najvažnije je pronaći priču koja vas inspiriše i koja će zainteresovati publiku, a zatim je povezati sa naučnim činjenicama.
