Intervju sa Kristinom Stevanović

„Možda smo svi došli na različitim brodovima, ali smo sada u istom čamcu“, rekao je Martin Luter King u jednom od svojih čuvenih govora. U vremenu u kome globalno zagrevanje i klimatske promene predstavljaju goruće probleme, jasno je koliko ekološka svest postaje presudna, a aktivnost svakog pojedinca važna. 

Delovanja nevladinih organizacija predstavljaju jedan od vidova podizanja svesti ljudi o trenutnim ekološkim problemima i mogućim rešenjima. Jedna od takvih organizacija jeste i „EcoHub“.

Zadovoljstvo nam je da vam predstavimo Kristinu Stevanović, ekološku aktivistkinju i predstavnicu organizacije „EcoHub“. Više o samim ciljevima, glavnim projektima i budućim planovima organizacije možete saznati u nastavku teksta.

Kristina, možeš li nam reći nešto više o „EcoHub-u“? Odakle ideja za osnivanje jedne takve organizacije i koji su glavni ciljevi kojima stremite?

EcoHub je omladinsko ekološko udruženje osnovano od strane dve koleginice i prijateljice — Marije Ristić i Anje Varničić, a za vreme njihovih studentskih dana na Biološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, pre više od pet godina. Razlog za osnivanje EcoHub-a nalazi se u dva problema koje su one tada primetile — nedostatak kvalitetne edukacije o ekologiji i zaštiti životne sredine u školskom programu (sa fokusom na osnovnu školu), sa jedne strane, i nedovoljno praktičnog iskustva i prilika za sticanje istog na velikom broju fakulteta, naročito onih koji u svom kurikulumu nude programe u vezi ekologije i zaštite životne sredine, sa druge strane. Primetivši da su ovo dva značajna izazova, koja umnogome utiču na oblikovanje sadašnjih i budućih generacija, odlučile su da osnuju udruženje koje jednom glavnom aktivnošću, odnosno jednim glavnim projektom, odgovara na oba izazova i nudi idealno rešenje i za školarce, i za studente.

Taj „glavni“ projekat i inicijativa zbog koje je i nastao EcoHub jesu Eko-radionice. Konkretno, radi se o interaktivnim, kreativnim časovima koje organizujemo u saradnji sa nekoliko osnovnih škola na teritoriji Beograda, po ciklusima koji obuhvataju tri meseca prvog i tri meseca drugog polugodišta jedne školske godine. Časovi se u tom periodu održavaju svake nedelje, a u okviru predmeta poput Čuvara prirode, Sveta oko nas, Biološke sekcije, i slično. Časove drže naši volonteri, Eko-mentori, mahom studenti, u timovima raspoređenim po odeljenjima, i po nastavnom planu zadatom od strane EcoHub-a, ali sa punom kreativnom slobodom da odaberu teme, način predavanja i aktivnosti koje će biti realizovane na svakoj radionici. Jedino što je obavezno i na čemu maksimalno insistiramo jeste interakcija sa decom i uključivanje njih u samu realizaciju radionice.

Kroz ovaj projekat ističe se i naš glavni i dugoročni cilj — integracija adekvatnog, kvalitetnog i praktično primenljivog ekološkog znanja i veština u obrazovni sistem, sa najvećim fokusom na period obrazovanja u osnovnoj školi. Pored toga, vodimo se i ciljevima edukacije šire populacije o važnostima pitanja zaštite životne sredine i, shodno tome, sprovodimo brojne projekte i inicijative koje odgovaraju kratkoročnoj edukaciji i efektivnom i efikasnom podizanju svesti. 

Primetili smo da osim ekologa i biologa u radu organizacije učestvuju i aktivisti sa drugih fakulteta i iz drugih profesija, kao što su političke nauke, bezbednost, pedagogija… Šta je to što vas sve povezuje? Da li misliš da ovaj vid multidisciplinarnosti dodatno doprinosi boljem osmišljavanju i razvijanju aktivnosti koje organizujete?

Na svim nivoima aktivnosti u organizaciji imamo članove sa različitim profilima, interesovanjima i profesionalnom orijentacijom. Moram priznati da je to najizraženije u poslednje dve godine i da je dosta uticalo na poboljšanje našeg rada i generalno proširenje znanja i veština koje posedujemo. Iako na prvi pogled deluje bespotrebno i nelogično spajanje svih tih profesija, zapravo i te kako ima smisla jer smo svi povezani jednom vizijom — obrazovanje kao imperativ za kreiranje stabilnih i verodostojnih generacija eko-svesnih i eko-savesnih građana i građanki. 

Mnogi fakulteti koji direktno nisu povezani sa ekologijom i zaštitom životne sredine uvode predmete i programe sa ovom tematikom, jer smo konačno usvojili logiku da svaka profesija, direktno ili indirektno, utiče na kvalitet života i očuvanje životne sredine. Studenti su takođe postali svesni ovoga i sve više se interesuju za doprinos, bez obzira čime planiraju ili čime se trenutno bave, a naši projekti su dobra uvertira za ovaj svet i sticanje značajnog iskustva, veština i znanja, koji će se i te kako isplatiti i za kasnije karijerno usmeravanje i usavršavanje.

Različitost nam dozvoljava sagledavanje šire slike u svakoj aktivnosti koju planiramo, ali nam omogućava i da učimo jedni od drugih i usvojimo određene principe i stavove do kojih možda ne bismo mogli samostalno da dođemo, što dosta unapređuje rad cele organizacije i doprinosi našem ugledu i kredibilitetu.

Šta misliš, koliko je ekološka svest razvijena u našoj zemlji, naročito među mladima? Zašto je edukacija na temu zaštite životne sredine važna?

Primetno je da se ekološka svest u poslednje vreme i te kako budi među našim sugrađanima i sugrađankama, ali iskreno mislim da je to i dalje nedovoljno. S obzirom na to sa kakvim se problemima i izazovima suočavamo, maltene na svakodnevnom planu, nivo svesti i zabrinutosti je i dalje alarmantno nizak. Smatram da je srž problema zapravo u nedovoljnoj spremnosti da se uradi nešto konkretno, nešto što potencijalno menja život i navike individue, jer smo mi i dalje opterećeni kulturno-tradicionalnim vrednostima i prioritetima i većina ljudi nema ni vremena, a ni prostora da se ozbiljno posveti pitanjima zaštite životne sredine i smanjenju negativnih uticaja, prevashodno jer ih niko nije ni upoznao sa istima kroz obrazovanje i odrastanje. 

U ovome se vidi i značaj edukacije i zašto mi u EcoHub-u smatramo da su mladi najveća nada zelenih, pozitivnih promena. Ukoliko odmalena naučimo kako treba da se ophodimo prema okolini i šta sve možemo da uradimo kako bismo uticali na smanjenje zagađenja i negativnih uticaja, to će postati navike koje nosimo kroz život i bez problema ćemo ih uvrstiti u svakodnevicu, obrasce ponašanja i prioritete koje sami sebi postavljamo. 

Ne želim da umanjim ničiji značaj u borbi za očuvanje životne sredine, ali sam uverena da su donosioci konkretnih promena i napretka upravo mladi, kod kojih već sada primećujemo pojačanu svest i brigu za sigurnu budućnost. To se temelji, barem delom, na dostupnosti kvalitetnih i adekvatnih informacija i kreiranju obrazovnog sistema koji podržava ove teme i pristupa im iz teorijskog i praktično primenljivog ugla.

Sve češće nailazimo na termin građanska nauka. U čemu je njen značaj po tvom mišljenju?

Značaja ima mnogo, za obe uključene strane – naučnike i građane/ke koji odluče da pomognu nekom naučnom istraživanju. Jasno je da naučnicima itekako pomaže uključivanje građana/ki u brojna istraživanja, prikupljanje podataka, analizu i sortiranje, jer im olakšava celokupan proces i daje mogućnost da i prostorno i vremenski prošire svoje istraživanje. Sa druge strane, građani i građanke se na ovaj način dodatno edukuju, usavršavaju znanja i veštine koje verovatno gledaju kao hobi u svakodnevnom životu, probuđuju volontersku svest, upoznaju se sa ljudima sličnih interesovanja i razmišljanja. Ipak, u kontekstu onoga čime se i mi bavimo, ogroman benefit koji treba posebno istaći jeste uticaj na životnu sredinu i rešavanje nekog lokalnog problema, kao i samo povezivanje sa prirodom i bolje razumevanje sistema i procesa koji se u njoj dešavaju. Pružanjem prilike osobama van naučnih krugova da se uključe u određeni projekat, istraživanje ili inicijativu, ruše se određene stigme i predrasude u vezi nauke, naučnika i naučnica. U kontekstu ekologije, šire društvo dobija jasniju sliku problema koji dovode do negativnih uticaja, obima tog uticaja i posledica do kojih može doći, a ujedno i priliku da uradi nešto konkretno i doprinese, u ma kojoj meri, da se negativni uticaji smanje ili eliminišu.

Ipak bih htela da naglasim da, koliko god ovo bila pozitivna praksa, u njoj leži velika opasnost od toga da individua počne sebe da smatra apsolutno relevantnom za naučna istraživanja i tumačenja. Zato je neophodno povući jasnu granicu između aktivizma i davanja doprinosa, sa jedne strane, i laičkih i, samim tim, neretko potpuno pogrešnih razmišljanja, tumačenja i savetovanja koja ljudi počnu da pripisuju sami sebi, sa druge strane.

Koji je tvoj stav po pitanju online aktivizma i edukacije? Da li misliš da je ovakav vid aktivizma zaista efektivan i motivišući ili ,suprotno, predstavlja liniju manjeg otpora, koja na konzumente deluje „uspavljujuće“?

Mislim da doprinosi krajnjem cilju i ima određeni, rekla bih kratkoročni, efekat. Treba uzeti u obzir da je cela ova oblast i problematika kod nas još uvek na nestabilnim nogama i da bi mnogi želeli nešto da urade, ali nisu sigurni šta tačno, na koji način i da li uopšte imaju pravo na to, pa logički polaze od onog najlakšeg — edukovanja svoje okoline i zajednice sa kojom su povezani. U tome nikoga ne treba obeshrabrivati, jer su edukacija i osvešćivanje polazna tačka, osnova na kojoj se grade zdrave navike i delovanja. Danas smo svi manje ili više prisutni na društvenim mrežama i potpuno je normalno da odatle upijamo raznovrsan sadržaj, uključujući i onaj u vezi ekološkog aktivizma i zaštite životne sredine. Istakla bih samo važnost toga da taj sadržaj bude proveren, da postoje jasni izvori za sve navode i informacije i da je jako ružno i besmisleno koristiti online prostor za širenje laži i manipulisanje masom. Zato sam i rekla da je ovakav vid aktivizma kratkoročnog efekta, jer su svi svesni činjenice da na internetu postoji gomila neproverenih i netačnih informacija, te svemu pristupamo oprezno i često i ne dozvolimo da maksimalno upijemo neki sadržaj i motivišemo se za dalje korake i delovanje u praksi.

Zato bi neka idealna kombinacija bila aktivno zagovaranje i delovanje u oblasti kojom se bavite i usmereno ka definisanim ciljnim grupama, uz kontinuiranu online edukaciju i osvešćivanje što većeg broja ljudi, kako vašim primerom, tako i deljenjem tuđih korisnih primera i pozitivnih priča. Umereno sa svim i uz potpunu sigurnost da je sve što radite, zagovarate, promoviše i pričate — tačno i ispravno.

U okviru svojih projekata ostvarivali ste saradnje sa različitim nevladinim organizacijama i motivisanim pojedincima. Možeš li izdvojiti neke saradnje na koje ste posebno ponosni?

Ovo je vrlo nezahvalan zadatak, jer smo samo na društvenim mrežama i kroz određene online inicijative i druženja povezani sa vrlo važnim pojedincima i organizacijama, čiji nas rad i energija dodatno inspirišu i motivišu da nastavimo da guramo svoju priču. Preporučila bih svima da pogledaju listu ljudi i organizacija sa kojima smo povezani na Instagramu i da ih sve do jednog zaprate, jer svi oni to zaista zaslužuju i ponosni smo što smo, makar i kratkoročno, stupili u kontakt sa nekima od njih.

Kao jako važne partnere i saradnike istakla bih kolege iz InCentra, koji nas bodre od samog početka i kojima smo beskrajno zahvalni za svu podršku koju nam pružaju. Dosta nam je pomogla saradnja sa Recan fondacijom, zahvaljujući kojoj smo uspešno realizovali događaj pod nazivom EkoManifest, koji je u maju 2019. okupio više od 200 učesnika na interaktivnoj manifestaciji koju smo organizovali na platou ispred SRC „Milan Gale Muškatirović“.

Ponosni smo na saradnju sa kompanijama A1 Srbija i HONOR Srbija, a ova druga je nešto najsvežije što će tek poprimiti pun oblik i verovatno nam doneti mnogo toga dobrog i pozitivnog.

Nedavno smo ostvarili saradnju sa WWF Adria Srbija i realizovali čitav set radionica u školama uz pomoć WWF drugara i sjajnog materijala koji su namenili za naše osnovce. Saradnja sa ovom organizacijom je posebno značajna zbog projekta koji trenutno razvijamo i koji će početkom leta ugledati svetlost dana, i to je nešto čemu se posebno radujemo i jedva čekamo da vidimo na kakve će reakcije naići.

Na kraju, iako nisu nevladine organizacije, moram da spomenem škole, vrtiće i fakultete sa kojima uspešno radimo već godinama i koji nesebično dele sa nama svoje resurse, kako vremenske, tako i ljudske.

Projekat eko-mentorstva predstavlja jedan od vaših zapaženijih programa. Možeš li nam reći o čemu se radi,  ko se može prijaviti i kakav se profil kandidata traži?

U prvom pitanju sam se već dotakla Eko-radionica jer je na osnovu te vizije cela EcoHub priča zapravo i počela. Eko-radionice se već više od pet godina uspešno realizuju u osnovnim školama sa kojima sarađujemo, a veoma smo ponosni na to što interesovanje za projekat raste iz ciklusa u ciklus, kako kod škola, tako i kod mladih ljudi različitih profila i interesovanja koji žele da odrade ovakvu praksu.

Ne bih se ponavljala, mislim da sam viziju i misiju projekta već predstavila. Radionice realizujemo po polugodištu, jer smo ustanovili da je tri meseca idealan period i za decu, ali i za naše Eko-mentore, s obzirom da treba da usklade ovu praksu sa svojim obavezama i rasporedom. Nakon završene prakse, Eko-mentori dobijaju preporuke na srpskom i engleskom jeziku, kao i potvrdu o završenoj praksi koja im donosi adekvatan broj vannastavnih ESPB. 

Za učešće na projektu mogu se prijaviti svi mladi, bez insistiranja da moraju da imaju obavezno ekološko obrazovanje, ali uz obavezno interesovanje za ovu oblast i poznavanje osnovnih pojmova, aktuelnih tema i problema, kao i pristupa njihovom rešavanju. Po ciklusu uglavnom imamo oko 50 Eko-mentora, koji rade u timu od dvoje, eventualno troje ljudi, i moram priznati da je u svakom ciklusu 95% njih koji su studenti. To je donekle i logično, jer u studentskim danima i treba da se interesuju za praksu i vannastavne aktivnosti i tako upotpune svoje znanje i veštine, a ujedno imaju i dovoljno slobodnog vremena za naše radionice, koje pažljivo moraju da pripreme i prisustvuju časovima jednom nedeljno. Ne isključujemo ni kandidate/kandidatkinje koji nisu aktivni studenti, ali nam je vrlo važno da svi imaju dovoljno prostora, vremena i interesovanja da ostanu sa nama ta tri meseca.

Pored ovoga, profil idealnog Eko-mentora podrazumeva želju za rad sa decom i prenošenje drugačijeg vida znanja mlađim generacijama, iskustvo u timskom radu, toleranciju i kolegijalnost, kreativnost u osmišljavanju i pripremi radionica, komunikacione i prezentacione veštine na nivou dovoljnom da se radionice efikasno održavaju, kao i generalnu osvešćenost o važnosti ekološkog aktivizma i volonterskih inicijativa.

Kakve su dosadašnje reakcije i utisci dece i mentora uključenih u ovaj program? Koje zadatke jedan eko-mentor treba da ispuni i koje veštine stiče po završetku radionica?

Mogu slobodno da kažem da su svi oduševljeni, uključujući škole sa kojima sarađujemo, nastavno osoblje, decu i njihove roditelje, naše drage Eko-mentore i, na kraju, nas same. Deca su nam naravno najvažnija, jer sve ovo i radimo zbog njih, i neizmerno nam je drago što znamo koliko nas vole, dozivaju da dođemo kada radionice nisu u toku, koliko stvari su zapravo zapamtili, primenili u svojim životima i preneli ih svojoj okolini, i koliko se raduju da nauče nešto novo sa svakim novim ciklusom. Čak nas i na ulici prepoznaju, zaustavljaju i grle svoje Eko-mentore, a bolje da ne pominjem koliko je kraj svakog ciklusa težak, kako mentorima, tako i deci koja neretko plaču i traže da Eko-mentori ostanu da budu njihovi učitelji i učiteljice.

I Eko-mentori su nam, naravno, veoma bitni, jer insistiramo na tome da sve vreme budu otvoreni i transparentni i daju validne evaluacije celog projekta. Uvek će biti onih kojima projekat „nije legao“ i nisu se pronašli u ovoj sferi, ali čak i oni nose lepa iskustva jer se vode argumentom da im je praksa pomogla da shvate čime ne žele ili ne mogu da se bave profesionalno. Za više od pet godina pamtimo i ponavljamo samo lepa iskustva i utiske, a njih zaista ima dosta, jer Eko-mentori tek kada počnu sa radionicama shvate šta sve zapravo radimo i na koji način, dopada im se celokupna organizacija i ozbiljnost sa kojom pristupamo projektima, kao i činjenica da se dosta trudimo da im prenesemo značajna znanja i veštine za njihovo buduće usavršavanje.

Što se tiče važnih veština, u fokusu su pedagoške, komunikacione, prezentacione i veštine rada u timu. Sve ovo i nadograđuju za vreme trajanja projekta, jer uče šta znači odgovorno pristupiti zadacima (što ih sprema za buduće stručne prakse i poslove) i pritom sve vreme rade u timu i zajednički prenose relevantno znanje deci. Mi čak organizujemo i dodatne panele i radionice samo za Eko-mentore, na kojima pokrivamo teme koje im mogu biti od značaja za karijerno usavršavanje i usmeravanje. Kraj projekta svakome donosi nešto drugačije, ali zajednički činilac je svakako snalaženje u nepoznatoj okolini i timu kom moraju da se prilagode, pritom misleći i na druge Eko-mentore iz tima, ali i nas iz organizacije, jer apsolutno insistiramo na međusobnom razumevanju, uvažavanju tuđih mišljenja i toleranciji.

Od nedavno ste projekte edukacije proširili i na vrtiće i predškolske ustanove. Koliko je ovako ozbiljne teme moguće predstaviti predškolcima? Koliko je teško temu prilagoditi i „upakovati u format“ razumljiv detetu određenog uzrasta? Šta je, prema tvom mišljenju i iskustvu, ono što je deci najzanimljivije u radionicama, a koji su najčešći utisci i zapažanja eko-mentora u pogledu interakcije i rada sa decom?

Tako je, u novembru prošle godine testirali smo rad u vrtićima, a u narednom periodu planiramo isti da proširimo, jer se pokazao kao dobra odluka. Naša ideja je da, dugoročno, izmenimo celokupni pristup edukaciji na polju ekologije i zaštite životne sredine i da decu od najmlađih dana obrazujemo na kvalitetan i originalan način, kako i sada to radimo na radionicama. Dakle, celokupna vizija našeg rada je kreiranje sistema podrške i edukacije od vrtića, preko osnovne i srednje škole, a krajnje i na fakultetima, gde se već sada u mnoge oblasti uključuju teme u vezi ekologije i uticaja na okolinu.

Naravno da je rad sa malom decom veoma dinamičan i izazovan, jer morate osmisliti način da im zadržite pažnju, ali i da sve što pričate i radite bude prilagođeno njihovom uzrastu i što je više moguće kreativno i interaktivno. To je nešto što konstantno usavršavamo, ali zahvaljujući dugogodišnjem iskustvu znamo da nađemo način da svaku temu predstavimo svakom uzrastu. Mnogo igre i njihovog uključivanja u tok radionice, crtanja, sklapanja, kreiranja, gledanja zanimljivih video snimaka i filmova — samo su neki od načina za predstavljanje tema deci različitog uzrasta. Takođe, uvek se trudimo da sve što pričamo povežemo direktno sa njima i navedemo im primere iz njihovog života i svakodnevice, i pokažemo im kako u praksi mogu da promene neke navike i utiču da okolina bude čista i zdrava.

To je upravo ono što je njima i najinteresantnije, bilo da su u vrtiću, u drugom, ili u šestom razredu osnovne škole. Činjenica da uspevamo svaku temu da razložimo, damo njima priliku da učestvuju u radu i diskusiji, i povežemo problematiku i potencijalna rešenja sa svakodnevicom, deci je verovatno omiljena stvar u vezi celog ovog projekta. 

Što se tiče Eko-mentora, oni su većinom iznenađeni nivoom znanja naših osnovaca, kao i time kako brzo upijaju nove podatke i koliko su željni da nauče nešto novo iz ove oblasti. Često komentarišu i da im je neverovatno šta sve deca upamte i primene u svom životu, prenesu porodici i drugarima i kako aktivno primenjuju ono što i jeste cilj radionica. Kao što sam spomenula, nekima rad sa decom prirodno „leži“, nekima ne, ali uverena sam da su svi dodatno motivisani nakon projekta jer je druženje i rad sa decom nešto zaista posebno i pruža drugačiji uvid u celokupnu problematiku ekologije i zaštite životne sredine.

Koliko je studentima u ulozi eko-mentora teško da iz učionica i studentskih amfiteatara, možda i po prvi put pređu u ulogu predavača?

Nekima lakše, nekima teže pada ovaj zadatak. Dosta njih se i prijavljuje da bi, između ostalog, usavršili svoje prezentacione veštine i pobedili tremu sa kojom se potencijalno suočavaju pred svaki javni nastup. EcoHub organizuje obuku pre početka radionica i zaista se trudimo da ih maksimalno pripremimo za ono što ih čeka u školama, a to podupiremo i time što svaki tim Eko-mentora ima svog koordinatora koji prati njihov rad od početka do kraja ciklusa radionica i pomaže im da svaka radionica bude što bolja i kvalitetnija. Uz pomoć svih nas zajedno, ali i zahvaljujući činjenici da sa decom rade u timu, gotovo svi apsolutno savladaju ulogu predavača i potpuno se opuste do kraja radionica. Sigurno da u tome pomaže činjenica da rade upravo sa decom, publikom koju je najteže osvojiti, ali koju kada jednom osvojite — osvojili ste ih zauvek.

Takođe, vođeni iskustvom sa sopstvenih predavanja, mislim da su dodatno motivisani da se oprobaju kao predavači, ali na potpuno drugačiji način, i uvere pre svega sebe da je itekako moguće prenositi znanje na zanimljiv i interaktivan način.

Postoje li još neki projekti koje bi posebno izdvojila? Imate li u planu i neke nove programe?

Želela bih da pomenem da pored prakse za Eko-mentore, nudimo i praksu za koordinatore/asistente na projektu, koja traje čak šest meseci. Ovo je vrlo bitan segment našeg rada jer su veštine i znanja koja steknu koordinatori izutetno važni za njihove buduće karijerne poteze, pokazujemo im kako funkcioniše cela naša organizacija, svaki od timova, kako vodimo projekte i aktivnosti, kako sarađujemo sa svim partnerima i saradnicima, kako planiramo i razvijamo različite strategije i kako se pozicioniramo u našoj sferi, ali i društvu u celini.

Projekat na koji smo veoma ponosni je EkoManifest, manifestacija održana u maju 2019. na platou ispred SRC „Milan Gale Muškatirović“, a koja je okupila više od 200 posetilaca i učesnika, sa ciljem edukacije o ekologiji i zaštiti životne sredine, uz ogroman doprinos naših osnovaca koji su ostvarivali interakciju sa posetiocima i angažovali ih da učestvuju u manifestaciji. Ovaj projekat podržan je od strane Recan fondacije, te smo imali priliku i da recikliramo na licu mesta, i nadamo se da će se epidemiološka situacija potpuno stabilizovati i da ćemo moći da organizujemo novo druženje ovog tipa.

Ono što imamo u planu za period od narednih šest meseci, pored proširenja radionica u vrtićima i predškolskim ustanovama, jeste jedan veliki projekat i priprema svojevrsnog Priručnika o klimatskim promenama i praktičnim savetima za smanjenje individualnog karbonskog otiska. Ovo je nešto potpuno novo za nas, čeka nas dosta pripreme i posla, ali verujemo da će krajnji rezultat biti zaista sjajan i da ćemo uspeti da produkujemo kvalitetan sadržaj koji će svako želeti da pročita, a potom i primeni u svakodnevici. O svemu ovome više početkom leta, tada nas čeka lansiranje!

Spomenula bih samo i ogroman značaj i doprinos koji imamo od dugogodišnjih saradnika iz InCentra, kao i saradnju sa kompanijama A1 Srbija i, najsvežije, HONOR Srbija. 

Možeš li nam reći nešto više o sebi, čime se baviš pored angažovanja u „EcoHub-u“ i kako si postala član organizacije?

U organizaciji sam od prve realizacije Eko-radionica, što znači da sam počela kao Eko-mentor i, kroz dva ciklusa, iskusila rad sa decom. Potom sam prešla u ulogu asistenta na projektu i prošla tri ciklusa radionica koordinišući timove Eko-mentora i, ujedno, angažujući se u različitim aspektima rada same organizacije. Na pola tog puta počela sam da vodim Marketing i PR tim, jer je to moje polje interesovanja i u radu tog tima najviše sam pronašla sebe. Pre skoro dve godine preuzela sam rad cele organizacije na sebe u ulozi predsednika, ali to ne volim da ističem u hijerarhijskom smislu jer smatram da su svi članovi organizacionog tima podjednako važni i da bez njih organizacija nikako ne bi mogla da funkcioniše. Sada koordinišem EcoHub-om i planiram to da radim dok god budem imala vremena i mogućnosti.

Završila sam Biološki fakultet, smer Ekologija, a potom i master na Poljoprivrednom fakultetu i stekla željeno zvanje Inženjera zaštite životne sredine. Trenutno sam zaposlena na Univerzitetu u Beogradu, u Centru za transfer tehnologije, gde radim na međunarodnim, regionalnim i nacionalnim projektima i inicijativama koje imaju za cilj osnaživanje saradnje između naučnika/istraživača/preduzetnika i privrede, i boljem pozicioniranju i jačanju startap ekosistema Srbije. Preduzetništvo je nešto što me interesuje od studentskih dana i zahvalna sam što trenutno radim na poziciji koja mi dozvoljava da spajam sve svoje strasti, znanja i veštine. Iz ovoga se jasno vidi da nisam „tipični ekolog“, ali čvrsto verujem da mi svestranost dopušta da svemu pristupam iz različitih uglova i da na više polja pozitivno utičem na promene koje su neophodne našem društvu. 

Pored toga, volim da pišem i životna mi je želja da napišem makar jedan roman za života, volim da putujem, provodim previše vremena na Instagramu i ispijam kafe. 

I za kraj, postoji li nešto što bi poručila ili našta bi skrenula pažnju našim čitaocima? 

Imajući u vidu da su vaši čitaoci mahom moje mlađe kolege i koleginice, htela bih da im poručim da budu istrajni u dostizanju svojih ciljeva, da budu vredni i daju ispite na vreme kako bi ostatak vremena mogli da se posvete vannastavnim aktivnostima i uključe u različite inicijative. Skrenula bih im pažnju na to da je angažovanje za vreme fakulteta, kroz prakse i volontiranje, neverovatno značajno za njihovu karijeru i da će im baš to umnogome pomoći da dobiju prvu plaćenu praksu ili posao. Neka ne brinu, ostane tu dosta prostora i vremena i za uživanje i druženje sa prijateljima, ali samostalna inicijativa biće im odskočna daska za budućnost.

Na kraju, poručila bih im da prate rad EcoHub-a i da se u isti uključe, mi ih svakako željno iščekujemo i radujemo se novim eko-entuzijastima i inicijatorima pozitivnih promena!